Piše: Miro Vuksanović
Na početku, s oprezom, u opštim lutanjima, s opomenama da je reč o prevelikom i zakasnelom poduhvatu, bez podrške odakle je morala da dođe, pokrenuli smo 2010. godine ediciju s namerom da u jednom nizu naznačimo celinu književnosti na srpskom jeziku. Nismo hteli da to bude kanonska antologija, ali jesmo hteli da iz svakog perioda srpske književnosti, od dvanaestog do sadašnjeg veka, odaberemo i objavimo ono što je na najbolji način obeležilo svoje vreme, da se tako vidi vekovni kontinuitet srpske književne reči, od usmene i žitijske literature do savremenih pisaca, u svim žanrovima, na svim oblicima srpskog jezika, ali po današnjem pravopisu. Zalet je bio dug a cilj dalek i nevidljiv.
U dosadašnjim godišnjim kolima, s najmanje deset knjiga u svakom, objavili smo sve odabrane naslove iz ranijih osam vekova i dobar deo knjiga koje su iz prošlog stoleća. Dvadeseti vek je vreme najvećeg uspona srpske književnosti i zato čini više od dve trećine edicije. Tu se naravno ubrajaju i pisci koji sada objavljuju antologijske knjige. U imeniku koji počinje od Svetog Save najmlađi su Svetislav Basara i Goran Petrović, ali u drugoj seriji još nismo odabrali sve autore koji su rođeni posle 1940. godine. Prema tome, edicija je otvorena, izbor autora se nastavlja, a stigli smo do knjige pod brojem 186. U ovom trenutku je teško reći koliko će naslova ukupno biti, ali će sve biti rađeno tako da se potvrđuje književna vrednost.
U ranijim kolima izašlo je desetak antologija srednjovekovne i narodne književnosti, dve antologije srpskog pesništva (Bogdana Popovića i Miodraga Pavlovića), građanske poezije, književnosti za decu, a spremljena je za štampu antologija satire i aforizama. Tako se neka dela javljaju na više mesta, a među njima je Glišićeva “Glava šećera”, verovatno kao dokaz da su prevara i korupcija trajna pojava. U ovogodišnjem upravo objavljenom kolu nalazi se Antologija srpske pripovetke Mihajla Pantića koji je odabrao četrdeset pisaca i toliko pripovedaka, od Jaše Ignjatovića i Ljubiše do Belog Markovića i Albaharija, a jedino Andrić ima dve pripovetke, “Most na Žepi” i “Trup”. Na početku je, kao prolog i logično objašnjenje, kurzivom štampan Vukov “Tamni vilajet”. Pantić je uz svoj izbor napisao malu istoriju pripovetke u srpskoj literaturi i po periodima imenovao glavne predstavnike. Nije pomenuo Branimira Šćepanovića čiju je knjigu za petnaesto kolo priredio Aleksandar Ćuković, s romanom Usta puna zemlje na početku i tekstovima Nikole Miloševića, Zorana Gluščevića i Mila Lompara na kraju. Još će se pisati da li su Šćepanovića kao pisca “ubili” drugi ili je on samom sebi to učinio, ali je sigurno da će vreme ovakve proze tek doći i da će se vratiti na nekadašnju međunarodnu slavu. Dosad je najpotpunije tumačenje romana, drama i pripovedaka Žarka Komanina objavio Radoje Femić. On je svojim izborom i tekstovima Branka Popovića, Jovana Ćirilova i Marka Nedića pokazao da nemamo drugog pisca koji se tako ubedljivo izražavao u poetskim fragmentima, koji je likovima prečesto pisao i ime oca da bi se “svetio” komunistima opisom kako su Boga u sanduk zakovali i potom ga u groblju zemljom i kamenom zagrnuli. Danilo Nikolić, prozni pesnik metohijskog sveta, bez izričite namere je ostavio i dragoceno dokumentarno svedočanstvo. Nikolićeve priče, odlomke dva romana i nagrađeni Fajront u Grgetegu okupila je u celinu Jelena Panić Maraš, s ogledima Radivoja Mikića (o stvarima koje su prošle) i Marka Nedića (o vlasniku hiljadu i jedne priče).
Biće dosta čitalaca koji će pitati otkud u ovakvom kolu i Anđelko Krstić i Borivoje Jevtić, ali kad uzmu njihovu zajedničku knjigu koju je sredila Mirjana Bojanić Ćirković videće da je reč o dvojici nepravedno zaturenih pisaca. Krstić je svedok iz Stare i Južne Srbije, a Jevtić svestrano obdareni mladobosanac. O njima su štampani zapisi Grigorija Božovića, Konstantina Kostića, Milana Bogdanovića, Jovana Kršića i Slavka Leovca. I to je dovoljno da se vratimo piscima koji su ostali u senci. Biće i onih koji će pitati zašto smo u posebnoj knjizi dali književne spise Danice Marković i Milice Janković. Doduše, o njima je dosta pisano, ali uglavnom “u ženskom krugu”. Kakav je njihov “stvaralački testament” i zašto se kaže da su pisale “estetski neujednačeno” pokazala je profesorka Jelena Jovanović, dodajući priloge Zorice Hadžić i Magdalene Koh.
U petnaestom kolu su još dve dvojne knjige. U jednoj su pesnici, “novosadski Crnogorci” Pavle Popović i Gojko Janjušević. O njima je predgovore napisala Milena Kulić i sa izabranim stihovima sastavila prikaze Branka Miljkovića, Slavka Gordića, Jovana Delića i Momčila Paraušića. U drugoj dvojnoj knjizi su poznati pisci za decu Grigor Vitez i Dragan Lukić, s uvodnim raspravama Tamare Grujić i Tijane Tropin i kritičkim osvrtima Nova Vukovića, Slobodana Ž. Markovića, Jovana Ljuštanovića i Radomira Životića.
U jubilarnom kolu je Čačak “prestonica poezije”, jer svoje knjige imaju Aleksandar Ristović i Branislav Petrović. Njihove knjige su priredili Marko Avramović i Sonja Milovanović, autori disertacija o ovim pesnicima i esejistima koji su odavno na visokom mestu u savremenoj književnosti. Posebno je zanimljiva zbirka kolumni Brane Petrovića, pisana u doba kad se to drukčije zvalo. O Ristoviću su tekstovi Čarlsa Simića i Milice Nikolić, a o Petroviću Muharema Pervića i Ljubomira Simovića.
Jedanaesta knjiga u ovogodišnjem kolu Edicije Deset vekova srpske književnosti pripada dramama “Dubrovačka trilogija” i “Smrt majke Jugovića” Iva Vojnovića, sa predgovorom Zlate Bojović i ogledima Jovana Hristića i Raška V. Jovanovića. Vojnović se pominje pod raznim “gosparskim titulama” koje skrivaju uporno dopisivanje i brojne verzije njegovih dramskih sastava, kao i službeničko lutanje po dalmatinskim ostrvima.
I ovaj urednički i nabrajački izveštaj, štur i suv istovremeno, kao i svaku dosad objavljenu knjigu u zamašnoj Antologijskoj ediciji potpisuju urednici pojedinih perioda Zlata Bojović, Slavko Gordić, Tomislav Jovanović, Marija Kleut (preminula pred izlazak knjiga iz štampe), Goran Maksimović, Marko Nedić i Milivoj Nenin, a u ime njihovog i svog posla ovako se oglasio Miro Vuksanović u svojstvu glavnog urednika od prvog kola Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti za koju je već spremno nekoliko knjiga za 2025. godinu.
Naslovna slika: Youtube Screenshot/ Samo Novi Sad
