Пише: Бојан Самсон
Студентски културни центар Крагујевца може се похвалити са чак две едиције намењене афирмацији нових књижевних имена. Ту је нешто познатији Првенац, где се рукописи бирају конкурсно, за ауторе до тридесет пет година старости који немају објављену књигу, а ту је и библиотека Ново стабло, такође намењена млађим писцима. У Новом стаблу представља нам се песникиња Олга Драгаш (1997), стасала у оквиру књижевне радионице СКрЦ-а, коју води Ненад Глишић Гиле, етаблирани песник и уредник књижевног програма у овој установи. Олгина прва збирка песама зове се Поворка идеја.
Песме у књизи су ненасловљене како наслови не би сужавали оквире њиховог тумачења и разумевања, а такође су и лишене интерпункцијских знакова који би им давали одређеност и коначност. Ни странице нису нумерисане, а онда, логично, нема ни садржаја: без наслова песама и без нумерације нема никакве потребе за њим. Овако добијамо један неомеђен текст који се опире нормирању, неспутано се простире у разним правцима те се налази ван било какве координације са неким одређеним системом, нумеричким или знаковним: ова збирка има ту амбицију да егзистира на маргинама нормативних система. Онда се морамо запитати да ли је књижевна критика (па и ова коју читате) погодан начин разматрања и представљања ове књиге, јер и она покушава да подвргне текст одређеној систематизацији и генерализацији, па га на неки начин искривљује и осиромашује. Парафразирајући Михајла Пантића, рећи ћемо да је свака књижевна критика својеврсно насиље над текстом, али без ње једноставно не би ни било мисли о књижевности.
Ипак, то не значи да одређене путање којима ће се ова књига кретати нису свесно утврђене. Напротив. Већ уводна, програмска песма пружа нам индикативан списак лектире који одређује тематско-мотивске склопове, али и идејне светове којима ће се ова поезија бавити. Дакле, то су: Булгаков, Библија и Постајање мајком. Тако бисмо могли одредити неколико основних тематских и идејних склопова ове књиге: слобода, правда, вера и љубав, тачније, потрага за овим вредностима. Све време ова поезија се креће између два пола: указивања на недостатак ових вредности, као и указивања на њихово присуство. Тако се гради једна занимљива поетска дихотомија присуства и одсуства, као и пуноће и празнине. Друга врста динамике успоставља се не увек правилном, али ипак уочљивом сменом кратких, језгровитих записа, и оних дужих, расписанијих, композиционо сложенијих. Песме су груписане у четири циклуса или одељка, а ови су омеђени са четири хаикуа, заменама за недостајуће наслове. Тако се хаикуи могу тумачити и као тематско-идејне одреднице одељака.
Ови хаикуи су занимљиви и као самосталне песничке целине. Размотримо први од њих: „Кишовите очи/ у бетонским стазама/јецај тишине“. У неколико надреалних потеза смењују се језа кишне атмосфере са сведеним урбаним пределом и меланхоличним, туробним осећањем. Овај хаику на неки начин антиципира преовлађујућу атмосферу првог одељка. Индивидуа је заробљена у оковима урбанитета, без праве комуникације и блискости. Тој атмосфери духовног, али и сваког другог сиромаштва доприноси и препознатљиви поетски минимализам оличен у максими мање је увек више. На пример, у песми „Све залудно/док хлеба не буде/док снови не победе“ хлебом се метонимијски призива одређено материјално благостање и сигурност, док се у слици победе снова призива коренита промена стварности. Свет је место у којем се не налази много задовољства, зато њега треба заменити неком бољом верзијом, праведнијом и лепшом. У колизији са будистичком филозофијом, овде је циљ важнији од пута.Нарочито се овде истиче обимнија песма „сањамо само велике снове“, где нам се дискретном иронијом сугерише о систему манипулисања идејама чистоте, кривице, кајања и опроста.
Следећи хаику, „Туга у цвету/ пробија срж светова/ робље је гладно“, уводи нас у одељак где нам се осликава једна тешка друштвена и егзистенцијална ситуација у којој владају условљеност и скученост, где се друштвеним нормама врши притисак на појединца да се уклопи. Овај хаику доноси нам типични ауторкин песнички поступак, преузет из (нео)авангардних поетика, где се нагло и заоштрено смењују песничке слике те као да не постоји видљива веза између њих: остају само огољени, изоловани увиди о стварности. Овај хаику у прва два стиха поседује једну метафизичку димензију где је осећање туге присутно свуда у природи, оно је у самој суштини битисања и то је једно непроменљиво егзистенцијално стање. У наставку, последњи стих доноси нам одређену поетску амбиваленцију: с једне стране, историјско-друштвену ситуацију где је робље класно одређено, а глад производ друштвених односа; с друге стране, и овај стих може се схватити много шире, па се робље и глад читају као метафизичке задатости. Уочавамо да су две најфреквентније речи у овој збирци снови и глад. Када бисмо хтели да се нашалимо, понудили бисмо алтернативни наслов ове збирке, као на пример Гладни снови, са сентименталним призвуком, или рецимо Сањање глади, нешто апокалиптичнијег тона. Шалу на страну, овај одељак доноси нам, у најбољем маниру АЖИН-ове песничке школе, песму “Језик је тежак“ која говори о процесима нормирања кроз језичке политике, о политичкој коректности кроз језик итд.
У претходној песми сам језик преузео је улогу субјекта, он је тај који успоставља односе у тексту. Лирско ја је овде потпуно утишано и готово изопштено, оно из прикрајка, пасивно посматра догађаје и односе, што је честа карактеристика у Олгиној поезији. Понекад је поетски говор упућен неком другом, а понекад је он израз неког колективитета, у њему групно искуство има предност над личним, и то је обично искуство неке мањинске, маргинализоване и потлачене групе. Ово указује на две намере: да се комуницира са фамозним Другим, као и да се успостави колективни идентитет, да се кроз поезију формира одређена заједница која би говорила у име појединца, и обратно.У трећем хаикуу, „Дуван обмотан/ у дрхтавим рукама/ рађа се светлост“, доследно се наставља пригушивање лирског ја зарад грађења слика где су заправо објекти у првом плану, као код пасивних реченичних облика: лирско ја не обмотава дуван, већ је дуван обмотан; нека непозната сила не порађа светлост, већ се светлост рађа. Не постоји субјект који врши радњу, већ се радња одвија пред нама: као да се ствари дешавају мимо воље и жеље појединца, саме од себе, а појединац је тек пасивни посматрач.
Али већ сам стих „Рађа се светлост“ иницира долазак нечег новог и позитивног, нечег што буди наду. Трећи одељак призива неку друштвену, али и сваку другу промену. Зато нам је драгоцен вероватно кључни стих целе збирке: „споменицима скидамо омчу са врата“, у блиском додиру са стиховима групе КУД Идијоти: „ма шта ми говорили/ ма шта ми урадили/ ја сјећам се“. Тако се колективним успоменама дозвољава да неспутано живе, без притиска и манипулације, тако да нико нема контролу над ослобођеним сећањем, па самим тим нема ни контролу над прошлошћу, садашњошћу и будућношћу. У стиху „руке небу/ ноге блату“контрастом се још једном призивају крајности: човек је биће које истовремено припада и највишем идеалу, као и најбаналнијој реалности. Како рече Достојевски: Широк је човек. Ја бих га сузио.У трећем циклусу песнички израз постаје све ангажованији, револуционарнији, тон је повишенији, а поруке директније. На крају, последњи хаику, „Где прве речи/ проломе се из грла/ остаје кућа“, сугерише да језик, па и сама поезија може бити уточиште, скровиште у које се склањамо пред бруталном реалношћу. У последњим песмама збирке разматра се однос свакодневице која меље појединца и самоће у коју он све више бежи, макар на „вечних и величанствених/ пет минута“.
Ово је поезија контрадикције у најбољем смислу речи. Сусрет материјалног и духовног у њој није увек пријатан. Материјално често доминира над духовним, а требало би да је другачије: да је материјално само подлога за развој духовног. Свет се непрестано доживљава у супротностима. Контраст је омиљена песникињина фигура: на пример, метафора решетке живота и прозор смрти указује нам на метафизичке крајности које се тешко могу помирити.Поновићемо: стварност ни на који начин не може одговорити на захтеве појединца и колектива, па се непрестано призива промена друштвене и сваке друге парадигме. Ретко се говори о појединачном, чешће о општем; ретко о детаљу, чешће о целини; ретко о личном осећању, чешће о колективним емоцијама. Иронија је омиљени ауторкин поступак. Преплитањем ироније и контраста добијамо иронијско контрастирање, рецимо бројање снова (однос рационално-ирационално; несразмера у природи поступка и природи супстанце итд.). Иронизира се културно наслеђе, рецимо пословице: „неки плаћамо/ и мост и ћуприју/ неки жмурите/ и мост/ и ћуприју“. Сентенца Не можеш се два пута окупати у истој реци иронијски се парафразира као „Никада исти океан/ није два пута/ предао истог роба“: систем израбљивања непрестано се модификује и прилагођава те користи другачије методе и даје на изглед различите, али суштински исте резултате.
Олга Драгаш доследна је првенствено у контрадикцијама: написаће књигу ослобођену правописних и других норми, а са друге стране испоштоваће једну изразито традиционалну и строгу форму као што је хаику. Али, поезија и почива на контрадикцијама: што су оне заоштреније, то је њен смисао сложенији и слојевитији. У складу са стиховима групе Sly and the Family Stone, „My own beliefs are in my song“,ауторка је кроз своју прву збирку провукла идеје и уверења до којих јој је интимно стало. Читава њена поетика изграђена је у складу са идеологијом отпора владајућем систему вредности, систему нормирања који притиска појединце и друштва. Њена Поворка идеја иде нам у сусрет и позива нас на промишљање, али и деловање. С обзиром на актуелно глобално стање, верујемо да ће пре или касније то бити победничка, а не погребна поворка идеја. Остаје нам да сачекамо и видимо да ли ће Олгина песничка пракса и даље подржавати њена идеолошка и политичка уверења и да ли ће пратити њен друштвено-политички ангажман, или ће можда њен песнички развој ићи у смеру веће уметничке аутономности. Шта је од то двоје делотворније за песникињу и њену поезију, не можемо са сигурношћу рећи. Зато: препустимо се слаткој неизвесности ишчекивања.
