Piše: Bojan Samson
Studentski kulturni centar Kragujevca može se pohvaliti sa čak dve edicije namenjene afirmaciji novih književnih imena. Tu je nešto poznatiji Prvenac, gde se rukopisi biraju konkursno, za autore do trideset pet godina starosti koji nemaju objavljenu knjigu, a tu je i biblioteka Novo stablo, takođe namenjena mlađim piscima. U Novom stablu predstavlja nam se pesnikinja Olga Dragaš (1997), stasala u okviru književne radionice SKrC-a, koju vodi Nenad Glišić Gile, etablirani pesnik i urednik književnog programa u ovoj ustanovi. Olgina prva zbirka pesama zove se Povorka ideja.
Pesme u knjizi su nenaslovljene kako naslovi ne bi sužavali okvire njihovog tumačenja i razumevanja, a takođe su i lišene interpunkcijskih znakova koji bi im davali određenost i konačnost. Ni stranice nisu numerisane, a onda, logično, nema ni sadržaja: bez naslova pesama i bez numeracije nema nikakve potrebe za njim. Ovako dobijamo jedan neomeđen tekst koji se opire normiranju, nesputano se prostire u raznim pravcima te se nalazi van bilo kakve koordinacije sa nekim određenim sistemom, numeričkim ili znakovnim: ova zbirka ima tu ambiciju da egzistira na marginama normativnih sistema. Onda se moramo zapitati da li je književna kritika (pa i ova koju čitate) pogodan način razmatranja i predstavljanja ove knjige, jer i ona pokušava da podvrgne tekst određenoj sistematizaciji i generalizaciji, pa ga na neki način iskrivljuje i osiromašuje. Parafrazirajući Mihajla Pantića, reći ćemo da je svaka književna kritika svojevrsno nasilje nad tekstom, ali bez nje jednostavno ne bi ni bilo misli o književnosti.
Ipak, to ne znači da određene putanje kojima će se ova knjiga kretati nisu svesno utvrđene. Naprotiv. Već uvodna, programska pesma pruža nam indikativan spisak lektire koji određuje tematsko-motivske sklopove, ali i idejne svetove kojima će se ova poezija baviti. Dakle, to su: Bulgakov, Biblija i Postajanje majkom. Tako bismo mogli odrediti nekoliko osnovnih tematskih i idejnih sklopova ove knjige: sloboda, pravda, vera i ljubav, tačnije, potraga za ovim vrednostima. Sve vreme ova poezija se kreće između dva pola: ukazivanja na nedostatak ovih vrednosti, kao i ukazivanja na njihovo prisustvo. Tako se gradi jedna zanimljiva poetska dihotomija prisustva i odsustva, kao i punoće i praznine. Druga vrsta dinamike uspostavlja se ne uvek pravilnom, ali ipak uočljivom smenom kratkih, jezgrovitih zapisa, i onih dužih, raspisanijih, kompoziciono složenijih. Pesme su grupisane u četiri ciklusa ili odeljka, a ovi su omeđeni sa četiri haikua, zamenama za nedostajuće naslove. Tako se haikui mogu tumačiti i kao tematsko-idejne odrednice odeljaka.
Ovi haikui su zanimljivi i kao samostalne pesničke celine. Razmotrimo prvi od njih: „Kišovite oči/ u betonskim stazama/jecaj tišine“. U nekoliko nadrealnih poteza smenjuju se jeza kišne atmosfere sa svedenim urbanim predelom i melanholičnim, turobnim osećanjem. Ovaj haiku na neki način anticipira preovlađujuću atmosferu prvog odeljka. Individua je zarobljena u okovima urbaniteta, bez prave komunikacije i bliskosti. Toj atmosferi duhovnog, ali i svakog drugog siromaštva doprinosi i prepoznatljivi poetski minimalizam oličen u maksimi manje je uvek više. Na primer, u pesmi „Sve zaludno/dok hleba ne bude/dok snovi ne pobede“ hlebom se metonimijski priziva određeno materijalno blagostanje i sigurnost, dok se u slici pobede snova priziva korenita promena stvarnosti. Svet je mesto u kojem se ne nalazi mnogo zadovoljstva, zato njega treba zameniti nekom boljom verzijom, pravednijom i lepšom. U koliziji sa budističkom filozofijom, ovde je cilj važniji od puta.Naročito se ovde ističe obimnija pesma „sanjamo samo velike snove“, gde nam se diskretnom ironijom sugeriše o sistemu manipulisanja idejama čistote, krivice, kajanja i oprosta.
Sledeći haiku, „Tuga u cvetu/ probija srž svetova/ roblje je gladno“, uvodi nas u odeljak gde nam se oslikava jedna teška društvena i egzistencijalna situacija u kojoj vladaju uslovljenost i skučenost, gde se društvenim normama vrši pritisak na pojedinca da se uklopi. Ovaj haiku donosi nam tipični autorkin pesnički postupak, preuzet iz (neo)avangardnih poetika, gde se naglo i zaoštreno smenjuju pesničke slike te kao da ne postoji vidljiva veza između njih: ostaju samo ogoljeni, izolovani uvidi o stvarnosti. Ovaj haiku u prva dva stiha poseduje jednu metafizičku dimenziju gde je osećanje tuge prisutno svuda u prirodi, ono je u samoj suštini bitisanja i to je jedno nepromenljivo egzistencijalno stanje. U nastavku, poslednji stih donosi nam određenu poetsku ambivalenciju: s jedne strane, istorijsko-društvenu situaciju gde je roblje klasno određeno, a glad proizvod društvenih odnosa; s druge strane, i ovaj stih može se shvatiti mnogo šire, pa se roblje i glad čitaju kao metafizičke zadatosti. Uočavamo da su dve najfrekventnije reči u ovoj zbirci snovi i glad. Kada bismo hteli da se našalimo, ponudili bismo alternativni naslov ove zbirke, kao na primer Gladni snovi, sa sentimentalnim prizvukom, ili recimo Sanjanje gladi, nešto apokaliptičnijeg tona. Šalu na stranu, ovaj odeljak donosi nam, u najboljem maniru AŽIN-ove pesničke škole, pesmu “Jezik je težak“ koja govori o procesima normiranja kroz jezičke politike, o političkoj korektnosti kroz jezik itd.
U prethodnoj pesmi sam jezik preuzeo je ulogu subjekta, on je taj koji uspostavlja odnose u tekstu. Lirsko ja je ovde potpuno utišano i gotovo izopšteno, ono iz prikrajka, pasivno posmatra događaje i odnose, što je česta karakteristika u Olginoj poeziji. Ponekad je poetski govor upućen nekom drugom, a ponekad je on izraz nekog kolektiviteta, u njemu grupno iskustvo ima prednost nad ličnim, i to je obično iskustvo neke manjinske, marginalizovane i potlačene grupe. Ovo ukazuje na dve namere: da se komunicira sa famoznim Drugim, kao i da se uspostavi kolektivni identitet, da se kroz poeziju formira određena zajednica koja bi govorila u ime pojedinca, i obratno.U trećem haikuu, „Duvan obmotan/ u drhtavim rukama/ rađa se svetlost“, dosledno se nastavlja prigušivanje lirskog ja zarad građenja slika gde su zapravo objekti u prvom planu, kao kod pasivnih rečeničnih oblika: lirsko ja ne obmotava duvan, već je duvan obmotan; neka nepoznata sila ne porađa svetlost, već se svetlost rađa. Ne postoji subjekt koji vrši radnju, već se radnja odvija pred nama: kao da se stvari dešavaju mimo volje i želje pojedinca, same od sebe, a pojedinac je tek pasivni posmatrač.
Ali već sam stih „Rađa se svetlost“ inicira dolazak nečeg novog i pozitivnog, nečeg što budi nadu. Treći odeljak priziva neku društvenu, ali i svaku drugu promenu. Zato nam je dragocen verovatno ključni stih cele zbirke: „spomenicima skidamo omču sa vrata“, u bliskom dodiru sa stihovima grupe KUD Idijoti: „ma šta mi govorili/ ma šta mi uradili/ ja sjećam se“. Tako se kolektivnim uspomenama dozvoljava da nesputano žive, bez pritiska i manipulacije, tako da niko nema kontrolu nad oslobođenim sećanjem, pa samim tim nema ni kontrolu nad prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. U stihu „ruke nebu/ noge blatu“kontrastom se još jednom prizivaju krajnosti: čovek je biće koje istovremeno pripada i najvišem idealu, kao i najbanalnijoj realnosti. Kako reče Dostojevski: Širok je čovek. Ja bih ga suzio.U trećem ciklusu pesnički izraz postaje sve angažovaniji, revolucionarniji, ton je povišeniji, a poruke direktnije. Na kraju, poslednji haiku, „Gde prve reči/ prolome se iz grla/ ostaje kuća“, sugeriše da jezik, pa i sama poezija može biti utočište, skrovište u koje se sklanjamo pred brutalnom realnošću. U poslednjim pesmama zbirke razmatra se odnos svakodnevice koja melje pojedinca i samoće u koju on sve više beži, makar na „večnih i veličanstvenih/ pet minuta“.
Ovo je poezija kontradikcije u najboljem smislu reči. Susret materijalnog i duhovnog u njoj nije uvek prijatan. Materijalno često dominira nad duhovnim, a trebalo bi da je drugačije: da je materijalno samo podloga za razvoj duhovnog. Svet se neprestano doživljava u suprotnostima. Kontrast je omiljena pesnikinjina figura: na primer, metafora rešetke života i prozor smrti ukazuje nam na metafizičke krajnosti koje se teško mogu pomiriti.Ponovićemo: stvarnost ni na koji način ne može odgovoriti na zahteve pojedinca i kolektiva, pa se neprestano priziva promena društvene i svake druge paradigme. Retko se govori o pojedinačnom, češće o opštem; retko o detalju, češće o celini; retko o ličnom osećanju, češće o kolektivnim emocijama. Ironija je omiljeni autorkin postupak. Preplitanjem ironije i kontrasta dobijamo ironijsko kontrastiranje, recimo brojanje snova (odnos racionalno-iracionalno; nesrazmera u prirodi postupka i prirodi supstance itd.). Ironizira se kulturno nasleđe, recimo poslovice: „neki plaćamo/ i most i ćupriju/ neki žmurite/ i most/ i ćupriju“. Sentenca Ne možeš se dva puta okupati u istoj reci ironijski se parafrazira kao „Nikada isti okean/ nije dva puta/ predao istog roba“: sistem izrabljivanja neprestano se modifikuje i prilagođava te koristi drugačije metode i daje na izgled različite, ali suštinski iste rezultate.
Olga Dragaš dosledna je prvenstveno u kontradikcijama: napisaće knjigu oslobođenu pravopisnih i drugih normi, a sa druge strane ispoštovaće jednu izrazito tradicionalnu i strogu formu kao što je haiku. Ali, poezija i počiva na kontradikcijama: što su one zaoštrenije, to je njen smisao složeniji i slojevitiji. U skladu sa stihovima grupe Sly and the Family Stone, „My own beliefs are in my song“,autorka je kroz svoju prvu zbirku provukla ideje i uverenja do kojih joj je intimno stalo. Čitava njena poetika izgrađena je u skladu sa ideologijom otpora vladajućem sistemu vrednosti, sistemu normiranja koji pritiska pojedince i društva. Njena Povorka ideja ide nam u susret i poziva nas na promišljanje, ali i delovanje. S obzirom na aktuelno globalno stanje, verujemo da će pre ili kasnije to biti pobednička, a ne pogrebna povorka ideja. Ostaje nam da sačekamo i vidimo da li će Olgina pesnička praksa i dalje podržavati njena ideološka i politička uverenja i da li će pratiti njen društveno-politički angažman, ili će možda njen pesnički razvoj ići u smeru veće umetničke autonomnosti. Šta je od to dvoje delotvornije za pesnikinju i njenu poeziju, ne možemo sa sigurnošću reći. Zato: prepustimo se slatkoj neizvesnosti iščekivanja.
