Пише: Милош Јоцић
У чланку „Како пишу писци (1): Дневне рутине великих аутора“ писали смо о дневним рутинама великих писаца; о томе када су устајали а када легали, колико дуго писали и на који начин одмарали. Нико није написао ремек-дело, или макар обичан роман, за једно преподне. Уметничко стварање захтева дисциплину и вишесатни рад током неколико недеља, месеци па чак и година. У МДНК волимо такве приче: оне нам показују да су велики уметници људи од крви и меса, и да њихови велики радови не настају одједном, из ничега, него над њима чак и велемајстори губе живце, зноје се и до бесвести исправљају оно што су претходног јутра написали.
Међутим, та сведочења могу да звуче као научна фантастика. У реду, занимљиво је (па и надахњујуће, ако сте у том фазону) што је Борислав Пекић писао шеснаест сати дневно. Али чекај, да ли је Пекић морао да ујутру иде по хлеб, или је могао да почне са писањем одмах по обувању чарапа? Стивен Кинг пише по две хиљаде речи дневно, сваки дан – писали би можда и ми, да не морамо да понекад усисавамо. Да ли Стивен Кинг уопште зна где му стоји усисивач у кући? Харуки Мураками после преподневног писања трчи, сваког дана, десет километара, а након тога се опушта уз џез. Благо њему! И ми бисмо преподне писали, а послеподне се бавили фискултуром и слуушали џез, да не морамо да идемо у Универ или купимо децу са пливања.
Писање по устаљеној, вишечасовној дневној рутини је одлична ствар, али нисмо сви професионални писци који себи могу допустити, или обезбедити, неколико непрекинутих сати писања дневно, неоптерећени обавезама или потребама ближњих.
Због тога смо направили још један преглед дневних распореда великих писаца. Овога пута преносимо приче о великанима који ни у радном моду нису заборављали кућанске послове и породичне обавезе; на другој страни, представићемо најгоре преступнике, односно генијекоји су живели на грбачи брижних и добромислећих укућана, и који можда ни страницу не би написали да им породица није обезбедила непробојни мехур мира.
ЏЕЈН ОСТИН (1775–1817)
Чувена енглеска списатељица никада није живела сама, и никада није имала благослов самоће током писања. Џејн Остин (Jane Austen) је у сеоцету Чотон живела са мајком, сестром, блиском пријатељицом и троје слугу, а пошто говоримо о енглеском полу-племству у XIX веку, не смемо са ума смести караван гостију, посетилаца, намерника, далеке родбине и удварача који су свакодневно опседали Kаса дел Остин, обично без најаве. Ипак, од селидбе у Чотон 1809 па до смрти, Џејн Остин је била изузетно продуктивна: за мање од десет година успела је да среди ране верзије Разума и осећајности (Sense and Sensibility, 1811) и Гордости и предрасуде (Pride and Prejudice, 1813) за објављивање, а написала је Менсфилд Парк (Mansfield Park, 1814), Ему (Emma, 1815) и Под туђим утицајем (Persuasion, 1818).
Остин није желела да њено списатељство буде познато слугама, посетиоцима и људима ван породице, али је у томе срећом имала подршку мајке и сестара. Писала је у дневној соби, на комадићима папира које је лако могла да тутне испод нечега у случају доласка ненајављених гостију. Породица Остин због таквих изненадних посетилаца никада није поправила шкрипава улазна врата, јер је њихова бука благовремено упозоравала Џејн да прекине са писањем. Мајка и сестре су у тишини штрикале у истој дневној соби где је Остин писала, а списатељица им је увече читала на чему је преко дана радила. Сестра Касандра је, притом, радила Џејнине кућанске послове уместо ње, како би ова имала више времена да пише, али је Џејн и даље задржала свој омиљени посао: организовање породичног доручка сваког дана у 9:00, због чега је устајала пре свих.
ТОМАС МАН (1875–1955)
Чини се да је све у домаћинству можда највећег немачког писца двадесетог века било подређено писању, чак и више него у случају Џејн Остин. Томас Ман (Thomas Mann) је доручковао и пио кафу у друштву супруге, након чега се у 9:00 повлачио у своју радну собу. Наредних неколико сати, Ман је био недоступан за посетиоце, телефонске позиве, па и сопствену породицу. Деца нису смела да праве буку до поднева; преподне је за Мана било најплодније време за писање, и шта није успео да напише до тада, остављао је за сутра. Од 12:00 је читао новине, пушио (био је страствен пушач и морао је себе ограничити на дванаест цигарета и две цигаре дневно) и читао. У 16:00 је одлазио на дремку од сат времена, током које деца опет нису смела да се мичу. Тек од 17:00 би се Ман придружио породици на чају пишући писма, приказе и чланке – гуруи продуктивности би ово назвали „плитким послом“ који је Ман лако могао да ради са подељеном пажњом. Пре вечере би отишао у шетњу, а након оброка би примао госте или читао и слушао грамофон са женом. У поноћ су обоје одлазили на починак – у одвојене собе.
СИГМУНД ФРОЈД (1856–1939)
Родоначелник модерне психоанализе једном је изјавио: „Не могу да замислим да је некоме живот без рада удобан“. Лако рећи када је неко други бринуо о њему! Искљученост из породичног света Томаса Мана готово да није ништа у поређењу са тетошењем које је добијао Сигмунд Фројд (Sigmund Freud). Супруга, Марта, сваког јутра му је спремала одећу, припремала марамице, и чак стављала пасту за зубе на четкицу (!). Након доручка у 7:00, Фројду је, сваки дан, на кућу долазио брица како би му поткресао браду. Са пацијентима је радио од 8:00 до 12:00, а ручак у 13:00 је проводио ћутећи и задубљен у мисли. Ипак, нешто је Фројд ипак остављао за породицу. После вечере је ишао у шетњу са женом и/или ћеркама, када би понекад свратили до кафеа, а лети су породично ишли на тромесечни одмор у планине или бању. Породица Фројд била је поборник активног летовања, па су одморе проводили у планинским шетњама, сакупљању печурака и пецању.
КАРЛ ЈУНГ (1875–1961)
Знаменити ученик Сигмунда Фројда живео је и радио сасвим другачије од свог учитеља. Штавише, Карла Јунга (Carl Jung) би и најсамосталнији међу нама прозвали сигма пустињаком. Године 1922. Јунг је купио плац близу швајцарског села Болингена и тамо, на обали циришког језера, подигао једноставну камену кућу. Када кажемо „једноставну“, не мислимо на фенси скандинавски минимализам, већ на размештај који би деловао аскетски и у поређењу са самицом у Пеликан Беју. У кући није било паркета нити тепиха; под је био камен и нераван. Није било струје ни телефона. Јунг се грејао на дрва, оброке је спремао на казану, светло је добијао од уљаних лампи, а воду је сам доносио из језера и прокувавао (касније је уградио пумпу). Како је Јунг сам рекао, човеку из шеснаестог века би живот у Болингенској Кули био сасвим познат, изузев шибица и уљаних лампи.
Јунг је кућу користио као бег од посла и место за креативни рад. У граду, Јунг је осам до девет сати сваког дана примао пацијенте, а онда спремао предавања. Своје је књиге и радове у једном тренутку почео да пише искључиво на одмору, у кући где је био сам и где га ништа није ометало. Поводом оваквог распореда, Јунг је изрекао корисну поруку радохолицима (и сам је често осећао грижу савести што напушта посао, пре свега неке пацијенте који су зависили од њега): „Схватио сам да је уморан човек којем треба одмор, а наставља да ради, обична будала“.
У Кули је Јунг устајао у седам ујутру. Доручак и кафу је сам спремао. Писао је два сата сваког јутра. Остатак дана је проводио у сликању и медитирању у радној соби, дугим шетњама по околним брдима или одговарању на писма. Увече је себи спремао обилан оброк (зашто да пропадне добар казан) и на починак одлазио у 22:00. Током дана, сам је ишао по воду – касније ју је пумпао, такође сам – и сам секао дрва за потпалу. Према његовим речима, то је чинило његов живот много једноставнијим, и омогућило му да се потпуно посвети стварању.
ГУСТАВ МАЛЕР (1860–1911)
За живота познат као управник Бечке опере, овај чувени модернистички композитор је на својим зрелим симфонијама радио, попут Јунга, искључиво на током летњег одмора. Густав Малер (Gustav Mahler) је са породицом летовао у вили Мајерниг, на обали Врбског језера у јужној Аустрији, а сведок томе су мемоари његове супруге Алме, о којој ова прича великим делом говори.
Алма је била деветнаест година млађа од Густава Малера. Упознали су се у новембру 1901. а венчали четири месеца касније. Идуће лето су провели у Мајернигу: Малер је на летовање понео скице за своју Пету симфорнију, а Алма бебу коју је носила у стомаку. Малер је устајао у шест изјутра и одмах звао кувара да му спреми обилан доручак. Малер није време проводио у главној кући, већ је радио у једној споредној шупици, у осами, не дозвољавајући никоме да га узнемирава; несретном кувару није било доста што му је радни дан почињао у цик зоре, већ је до Малерове радне шупе морао да иде споредним, много стрмијим путем, да случајно не би срео великог композитора и омео га концентрацији. Док је Малер радио, Алма је додатно бринула о томе да га нико не узнемирава. Сама се уздржавала од свирања клавира, који је иначе веома волела, а комшије из околних викендица је потплаћивала картама за оперу како би затварали псе, чији је лавеж такође сметао њеном супругу.
Малер је радио до поднева, а онда одлазио, заједно са Алмом, на плажу, где је четири-пет пута улазио у воду. Таква врста тренинга га је освежавала и враћала у живот након напорног рада. Потом је јео танак, готово незачињен оброк, који је Алма називала „болесничким ручком“: чак ни храни није било дозвољено да га омете у концентрацији, због чега је избегавао све што може да му изазове апетит или да му оптерети стомак. Након пливачког тренинга, Малер је вукао Алму да три-четири сата шетају обалом. Повремено је застајао да запише нешто у нотес; некада су те паузе трајале и до сат времена, током којих је Алма у тишини седела на трави или клупи.
У мемоарима је Алма записала да се Малер осмехивао након што је завршио са белешкама, вероватно мислећи да ће својим добрим расположењем усрећити и њу. То није био случај. Пре брака, Алма је била млада и обећавајућа композиторка, али Малер ју је натерао да одустане од позива под изговором да „у породици може бити само један композитор“. Тог јула, док је Малер писао своју Пету симфонију, Алма је у дневник записала: „Таква се борба води у мени! Тако је бедна моја жеља за неким ко мисли на мене, ко ми може помоћи да нађем себе! Потонула сам на разину обичне домаћице!“. Наредних летовања је Малер наставио да ради на својој Шестој, Седмој и Осмој. Пријатељима је говорио: „Све што од живота желим је жеља да радим!“.
МАЈА АНЂЕЛОУ (1928–2014)
О значајној савременој америчкој књижевници смо већ писали, али поновићемо распоред њеног стваралачког дана. Маја Анђелоу (Маya Angelou) устајала је у пола шет и спремала кафу за њу и супруга. Око пола седам је он одлазио на свој посао, а она на свој: изнајмљивала је малу и скромно уређену хотелску собу искључиво за писање. Кући је долазила у 14:00. Пошто би још једном прелетела дневне белешке, бацала се на спремање ручка. Маја Анђелоу је волела да се након радног дана истушира и на тај начин, како је сама рекла, мужа дочека са мислима потпуно ван посла, како би могла нормално да се посвети породици. Увече је своме супругу читала шта је тог дана написала, али му је било забрањено да коментарише. Према признању Маје Анђелоу, само је њен уредник смео да јој пружа повратно мишљење.
ЧАРЛС ДАРВИН (1809–1882)
Један од најважнијих научника у историји света побегао је из Лондона у село 1842. године како би избегао градску фрку и породицу одгојио у мирнијем окружењу. Требала му је, такође, приватност за велики пројекат: чувену теорију еволуције, за коју је Чарлс Давин знао да ће одјекнути као бомба у богобојажљивом викторијанском друштву.
Чарлс Дарвин је водио необичан радни живот. На селу је био врло продуктиван, и поред Порекла врста (Оn the Origin of Species, 1859) написао је још четири монографије о шкољкама и неколико књига о пчелама, коралним гребенима и јужноамеричкој геологији. Истовремено је Дарвин имао много здравствених мука као што су проблеми са стомаком, прескакање срца и главобоље, које данашњи истраживачи сматрају последицама његовог прекомерног рада и стреса из Лондона. Ипак, упркос хроничним бољкама и високом нивоу радног ангажмана, Дарвин је налазио времена за породицу и породичне активности.
Са послом је почињао око осам ујутру, и усредсређено је радио деведесет минута. Након тога је висио са супругом, Емом, у дневној соби, где су заједно читали пошту. Своју пословну пошту је Дарвин читао сам, а Ема је наглас читала породична писма. Када би решили дневну кореспонденцију, Ема је настављала да чита наглас, овога пута романе, које су Дарвин и она читали заједно.
У 10:30 је следио повратак на посао, који је трајао до поднева. Након тога је Дарвин одлазио у своју главну дневну шетњу, обично са псом, а после тога је следио ручак са породицом. Оброк је варио читајући новине и одговарајући на писма. Дарвин је био прави „инбокс нула“ човек: трудио се да одговори свима, па и очигледним зезаторима и поремећеницима; према сопственом признању, свако неодговорено писмо је носио на савести и чак није могао да заспи због тога. Писма је писао до 15:00, када је одлазио у брачну собу, где је, у деветнаестовековној верзији „Нетфликс енд чила“, лежао на кревету и пушио док је Ема настављала да чита роман наглас. Дарвина је много једило што је понекад заспао током ових поподневних опуштања, јер је пропуштао велике делове приче које је Ема онда морала да му препричава.
Послеподне је Дарвин радио још сат времена како би завршио посао који је започео преподне; приметите да Дарвин једини у досадашњој причи није радио сатима у низу, непрекинут и неометан, већ у испарцелисаним дозама које су се мешале са породичним активностима. Вечеру је Дарвин такође проводио са породицом. Ако су имали госте, Дарвин није висио са мушкарцима, јер су га разговори са њима измарали. Обично је одлазио, заједно са дамама, у собу за игру, где је играо друштвене игре са Емом или другим гостима. Њихов син, Френсис, забележио је колико је Чарлс Дарвин био залуђен за друштвене игре – нарочито бекгемон – и да је имао обичај да драматично јауче када је био лоше среће, или да се фол-љути када га је Ема побеђивала. Пред починак је Дарвин волео да чита научне књиге, као и да слуша Ему како свира клавир.
