Piše: Miloš Jocić
U članku „Kako pišu pisci (1): Dnevne rutine velikih autora“ pisali smo o dnevnim rutinama velikih pisaca; o tome kada su ustajali a kada legali, koliko dugo pisali i na koji način odmarali. Niko nije napisao remek-delo, ili makar običan roman, za jedno prepodne. Umetničko stvaranje zahteva disciplinu i višesatni rad tokom nekoliko nedelja, meseci pa čak i godina. U MDNK volimo takve priče: one nam pokazuju da su veliki umetnici ljudi od krvi i mesa, i da njihovi veliki radovi ne nastaju odjednom, iz ničega, nego nad njima čak i velemajstori gube živce, znoje se i do besvesti ispravljaju ono što su prethodnog jutra napisali.
Međutim, ta svedočenja mogu da zvuče kao naučna fantastika. U redu, zanimljivo je (pa i nadahnjujuće, ako ste u tom fazonu) što je Borislav Pekić pisao šesnaest sati dnevno. Ali čekaj, da li je Pekić morao da ujutru ide po hleb, ili je mogao da počne sa pisanjem odmah po obuvanju čarapa? Stiven King piše po dve hiljade reči dnevno, svaki dan – pisali bi možda i mi, da ne moramo da ponekad usisavamo. Da li Stiven King uopšte zna gde mu stoji usisivač u kući? Haruki Murakami posle prepodnevnog pisanja trči, svakog dana, deset kilometara, a nakon toga se opušta uz džez. Blago njemu! I mi bismo prepodne pisali, a poslepodne se bavili fiskulturom i sluušali džez, da ne moramo da idemo u Univer ili kupimo decu sa plivanja.
Pisanje po ustaljenoj, višečasovnoj dnevnoj rutini je odlična stvar, ali nismo svi profesionalni pisci koji sebi mogu dopustiti, ili obezbediti, nekoliko neprekinutih sati pisanja dnevno, neopterećeni obavezama ili potrebama bližnjih.
Zbog toga smo napravili još jedan pregled dnevnih rasporeda velikih pisaca. Ovoga puta prenosimo priče o velikanima koji ni u radnom modu nisu zaboravljali kućanske poslove i porodične obaveze; na drugoj strani, predstavićemo najgore prestupnike, odnosno genijekoji su živeli na grbači brižnih i dobromislećih ukućana, i koji možda ni stranicu ne bi napisali da im porodica nije obezbedila neprobojni mehur mira.
DŽEJN OSTIN (1775–1817)
Čuvena engleska spisateljica nikada nije živela sama, i nikada nije imala blagoslov samoće tokom pisanja. Džejn Ostin (Jane Austen) je u seocetu Čoton živela sa majkom, sestrom, bliskom prijateljicom i troje slugu, a pošto govorimo o engleskom polu-plemstvu u XIX veku, ne smemo sa uma smesti karavan gostiju, posetilaca, namernika, daleke rodbine i udvarača koji su svakodnevno opsedali Kasa del Ostin, obično bez najave. Ipak, od selidbe u Čoton 1809 pa do smrti, Džejn Ostin je bila izuzetno produktivna: za manje od deset godina uspela je da sredi rane verzije Razuma i osećajnosti (Sense and Sensibility, 1811) i Gordosti i predrasude (Pride and Prejudice, 1813) za objavljivanje, a napisala je Mensfild Park (Mansfield Park, 1814), Emu (Emma, 1815) i Pod tuđim uticajem (Persuasion, 1818).
Ostin nije želela da njeno spisateljstvo bude poznato slugama, posetiocima i ljudima van porodice, ali je u tome srećom imala podršku majke i sestara. Pisala je u dnevnoj sobi, na komadićima papira koje je lako mogla da tutne ispod nečega u slučaju dolaska nenajavljenih gostiju. Porodica Ostin zbog takvih iznenadnih posetilaca nikada nije popravila škripava ulazna vrata, jer je njihova buka blagovremeno upozoravala Džejn da prekine sa pisanjem. Majka i sestre su u tišini štrikale u istoj dnevnoj sobi gde je Ostin pisala, a spisateljica im je uveče čitala na čemu je preko dana radila. Sestra Kasandra je, pritom, radila Džejnine kućanske poslove umesto nje, kako bi ova imala više vremena da piše, ali je Džejn i dalje zadržala svoj omiljeni posao: organizovanje porodičnog doručka svakog dana u 9:00, zbog čega je ustajala pre svih.
TOMAS MAN (1875–1955)
Čini se da je sve u domaćinstvu možda najvećeg nemačkog pisca dvadesetog veka bilo podređeno pisanju, čak i više nego u slučaju Džejn Ostin. Tomas Man (Thomas Mann) je doručkovao i pio kafu u društvu supruge, nakon čega se u 9:00 povlačio u svoju radnu sobu. Narednih nekoliko sati, Man je bio nedostupan za posetioce, telefonske pozive, pa i sopstvenu porodicu. Deca nisu smela da prave buku do podneva; prepodne je za Mana bilo najplodnije vreme za pisanje, i šta nije uspeo da napiše do tada, ostavljao je za sutra. Od 12:00 je čitao novine, pušio (bio je strastven pušač i morao je sebe ograničiti na dvanaest cigareta i dve cigare dnevno) i čitao. U 16:00 je odlazio na dremku od sat vremena, tokom koje deca opet nisu smela da se miču. Tek od 17:00 bi se Man pridružio porodici na čaju pišući pisma, prikaze i članke – gurui produktivnosti bi ovo nazvali „plitkim poslom“ koji je Man lako mogao da radi sa podeljenom pažnjom. Pre večere bi otišao u šetnju, a nakon obroka bi primao goste ili čitao i slušao gramofon sa ženom. U ponoć su oboje odlazili na počinak – u odvojene sobe.
SIGMUND FROJD (1856–1939)
Rodonačelnik moderne psihoanalize jednom je izjavio: „Ne mogu da zamislim da je nekome život bez rada udoban“. Lako reći kada je neko drugi brinuo o njemu! Isključenost iz porodičnog sveta Tomasa Mana gotovo da nije ništa u poređenju sa tetošenjem koje je dobijao Sigmund Frojd (Sigmund Freud). Supruga, Marta, svakog jutra mu je spremala odeću, pripremala maramice, i čak stavljala pastu za zube na četkicu (!). Nakon doručka u 7:00, Frojdu je, svaki dan, na kuću dolazio brica kako bi mu potkresao bradu. Sa pacijentima je radio od 8:00 do 12:00, a ručak u 13:00 je provodio ćuteći i zadubljen u misli. Ipak, nešto je Frojd ipak ostavljao za porodicu. Posle večere je išao u šetnju sa ženom i/ili ćerkama, kada bi ponekad svratili do kafea, a leti su porodično išli na tromesečni odmor u planine ili banju. Porodica Frojd bila je pobornik aktivnog letovanja, pa su odmore provodili u planinskim šetnjama, sakupljanju pečuraka i pecanju.
KARL JUNG (1875–1961)
Znameniti učenik Sigmunda Frojda živeo je i radio sasvim drugačije od svog učitelja. Štaviše, Karla Junga (Carl Jung) bi i najsamostalniji među nama prozvali sigma pustinjakom. Godine 1922. Jung je kupio plac blizu švajcarskog sela Bolingena i tamo, na obali ciriškog jezera, podigao jednostavnu kamenu kuću. Kada kažemo „jednostavnu“, ne mislimo na fensi skandinavski minimalizam, već na razmeštaj koji bi delovao asketski i u poređenju sa samicom u Pelikan Beju. U kući nije bilo parketa niti tepiha; pod je bio kamen i neravan. Nije bilo struje ni telefona. Jung se grejao na drva, obroke je spremao na kazanu, svetlo je dobijao od uljanih lampi, a vodu je sam donosio iz jezera i prokuvavao (kasnije je ugradio pumpu). Kako je Jung sam rekao, čoveku iz šesnaestog veka bi život u Bolingenskoj Kuli bio sasvim poznat, izuzev šibica i uljanih lampi.
Jung je kuću koristio kao beg od posla i mesto za kreativni rad. U gradu, Jung je osam do devet sati svakog dana primao pacijente, a onda spremao predavanja. Svoje je knjige i radove u jednom trenutku počeo da piše isključivo na odmoru, u kući gde je bio sam i gde ga ništa nije ometalo. Povodom ovakvog rasporeda, Jung je izrekao korisnu poruku radoholicima (i sam je često osećao grižu savesti što napušta posao, pre svega neke pacijente koji su zavisili od njega): „Shvatio sam da je umoran čovek kojem treba odmor, a nastavlja da radi, obična budala“.
U Kuli je Jung ustajao u sedam ujutru. Doručak i kafu je sam spremao. Pisao je dva sata svakog jutra. Ostatak dana je provodio u slikanju i meditiranju u radnoj sobi, dugim šetnjama po okolnim brdima ili odgovaranju na pisma. Uveče je sebi spremao obilan obrok (zašto da propadne dobar kazan) i na počinak odlazio u 22:00. Tokom dana, sam je išao po vodu – kasnije ju je pumpao, takođe sam – i sam sekao drva za potpalu. Prema njegovim rečima, to je činilo njegov život mnogo jednostavnijim, i omogućilo mu da se potpuno posveti stvaranju.
GUSTAV MALER (1860–1911)
Za života poznat kao upravnik Bečke opere, ovaj čuveni modernistički kompozitor je na svojim zrelim simfonijama radio, poput Junga, isključivo na tokom letnjeg odmora. Gustav Maler (Gustav Mahler) je sa porodicom letovao u vili Majernig, na obali Vrbskog jezera u južnoj Austriji, a svedok tome su memoari njegove supruge Alme, o kojoj ova priča velikim delom govori.
Alma je bila devetnaest godina mlađa od Gustava Malera. Upoznali su se u novembru 1901. a venčali četiri meseca kasnije. Iduće leto su proveli u Majernigu: Maler je na letovanje poneo skice za svoju Petu simforniju, a Alma bebu koju je nosila u stomaku. Maler je ustajao u šest izjutra i odmah zvao kuvara da mu spremi obilan doručak. Maler nije vreme provodio u glavnoj kući, već je radio u jednoj sporednoj šupici, u osami, ne dozvoljavajući nikome da ga uznemirava; nesretnom kuvaru nije bilo dosta što mu je radni dan počinjao u cik zore, već je do Malerove radne šupe morao da ide sporednim, mnogo strmijim putem, da slučajno ne bi sreo velikog kompozitora i omeo ga koncentraciji. Dok je Maler radio, Alma je dodatno brinula o tome da ga niko ne uznemirava. Sama se uzdržavala od sviranja klavira, koji je inače veoma volela, a komšije iz okolnih vikendica je potplaćivala kartama za operu kako bi zatvarali pse, čiji je lavež takođe smetao njenom suprugu.
Maler je radio do podneva, a onda odlazio, zajedno sa Almom, na plažu, gde je četiri-pet puta ulazio u vodu. Takva vrsta treninga ga je osvežavala i vraćala u život nakon napornog rada. Potom je jeo tanak, gotovo nezačinjen obrok, koji je Alma nazivala „bolesničkim ručkom“: čak ni hrani nije bilo dozvoljeno da ga omete u koncentraciji, zbog čega je izbegavao sve što može da mu izazove apetit ili da mu optereti stomak. Nakon plivačkog treninga, Maler je vukao Almu da tri-četiri sata šetaju obalom. Povremeno je zastajao da zapiše nešto u notes; nekada su te pauze trajale i do sat vremena, tokom kojih je Alma u tišini sedela na travi ili klupi.
U memoarima je Alma zapisala da se Maler osmehivao nakon što je završio sa beleškama, verovatno misleći da će svojim dobrim raspoloženjem usrećiti i nju. To nije bio slučaj. Pre braka, Alma je bila mlada i obećavajuća kompozitorka, ali Maler ju je naterao da odustane od poziva pod izgovorom da „u porodici može biti samo jedan kompozitor“. Tog jula, dok je Maler pisao svoju Petu simfoniju, Alma je u dnevnik zapisala: „Takva se borba vodi u meni! Tako je bedna moja želja za nekim ko misli na mene, ko mi može pomoći da nađem sebe! Potonula sam na razinu obične domaćice!“. Narednih letovanja je Maler nastavio da radi na svojoj Šestoj, Sedmoj i Osmoj. Prijateljima je govorio: „Sve što od života želim je želja da radim!“.
MAJA ANĐELOU (1928–2014)
O značajnoj savremenoj američkoj književnici smo već pisali, ali ponovićemo raspored njenog stvaralačkog dana. Maja Anđelou (Maya Angelou) ustajala je u pola šet i spremala kafu za nju i supruga. Oko pola sedam je on odlazio na svoj posao, a ona na svoj: iznajmljivala je malu i skromno uređenu hotelsku sobu isključivo za pisanje. Kući je dolazila u 14:00. Pošto bi još jednom preletela dnevne beleške, bacala se na spremanje ručka. Maja Anđelou je volela da se nakon radnog dana istušira i na taj način, kako je sama rekla, muža dočeka sa mislima potpuno van posla, kako bi mogla normalno da se posveti porodici. Uveče je svome suprugu čitala šta je tog dana napisala, ali mu je bilo zabranjeno da komentariše. Prema priznanju Maje Anđelou, samo je njen urednik smeo da joj pruža povratno mišljenje.
ČARLS DARVIN (1809–1882)
Jedan od najvažnijih naučnika u istoriji sveta pobegao je iz Londona u selo 1842. godine kako bi izbegao gradsku frku i porodicu odgojio u mirnijem okruženju. Trebala mu je, takođe, privatnost za veliki projekat: čuvenu teoriju evolucije, za koju je Čarls Davin znao da će odjeknuti kao bomba u bogobojažljivom viktorijanskom društvu.
Čarls Darvin je vodio neobičan radni život. Na selu je bio vrlo produktivan, i pored Porekla vrsta (On the Origin of Species, 1859) napisao je još četiri monografije o školjkama i nekoliko knjiga o pčelama, koralnim grebenima i južnoameričkoj geologiji. Istovremeno je Darvin imao mnogo zdravstvenih muka kao što su problemi sa stomakom, preskakanje srca i glavobolje, koje današnji istraživači smatraju posledicama njegovog prekomernog rada i stresa iz Londona. Ipak, uprkos hroničnim boljkama i visokom nivou radnog angažmana, Darvin je nalazio vremena za porodicu i porodične aktivnosti.
Sa poslom je počinjao oko osam ujutru, i usredsređeno je radio devedeset minuta. Nakon toga je visio sa suprugom, Emom, u dnevnoj sobi, gde su zajedno čitali poštu. Svoju poslovnu poštu je Darvin čitao sam, a Ema je naglas čitala porodična pisma. Kada bi rešili dnevnu korespondenciju, Ema je nastavljala da čita naglas, ovoga puta romane, koje su Darvin i ona čitali zajedno.
U 10:30 je sledio povratak na posao, koji je trajao do podneva. Nakon toga je Darvin odlazio u svoju glavnu dnevnu šetnju, obično sa psom, a posle toga je sledio ručak sa porodicom. Obrok je vario čitajući novine i odgovarajući na pisma. Darvin je bio pravi „inboks nula“ čovek: trudio se da odgovori svima, pa i očiglednim zezatorima i poremećenicima; prema sopstvenom priznanju, svako neodgovoreno pismo je nosio na savesti i čak nije mogao da zaspi zbog toga. Pisma je pisao do 15:00, kada je odlazio u bračnu sobu, gde je, u devetnaestovekovnoj verziji „Netfliks end čila“, ležao na krevetu i pušio dok je Ema nastavljala da čita roman naglas. Darvina je mnogo jedilo što je ponekad zaspao tokom ovih popodnevnih opuštanja, jer je propuštao velike delove priče koje je Ema onda morala da mu prepričava.
Poslepodne je Darvin radio još sat vremena kako bi završio posao koji je započeo prepodne; primetite da Darvin jedini u dosadašnjoj priči nije radio satima u nizu, neprekinut i neometan, već u isparcelisanim dozama koje su se mešale sa porodičnim aktivnostima. Večeru je Darvin takođe provodio sa porodicom. Ako su imali goste, Darvin nije visio sa muškarcima, jer su ga razgovori sa njima izmarali. Obično je odlazio, zajedno sa damama, u sobu za igru, gde je igrao društvene igre sa Emom ili drugim gostima. Njihov sin, Frensis, zabeležio je koliko je Čarls Darvin bio zaluđen za društvene igre – naročito bekgemon – i da je imao običaj da dramatično jauče kada je bio loše sreće, ili da se fol-ljuti kada ga je Ema pobeđivala. Pred počinak je Darvin voleo da čita naučne knjige, kao i da sluša Emu kako svira klavir.
