Пише: Илија Бакић
Филик К. Дик (1928-1982) један је од неспорних класика научне фантастике. Био је писац-надничар који је морао да пише много да би се издржавао од скромних хонорара (за 28 година објавио је 40 књига), живео крајње неуредним животом, употребљавао дроге (његови биографи сматрају да никада није био потпуни наркоман управо због свакодневног, вишечасовног писања). Упркос „масовној производњи“ његов таленат је видљив безмало у свакој причи а многе од њих биле би, сигурно, ремек-дело само да је аутор имао времена да је дотера.
Станислав Лем у знаменитом есеју о америчкој научној фантастици, у књизи “Фантастика и футурологија”, међу ретким ауторима за које тврди да завређују пажњу помиње и Филипа К. Дика; Лему смета недовршеност и неуједначеност Диковог стила и иконографски арсенал познат из палп периода, али му не одриче занимљивост идеја. Дик је заиста користио стандардни арсенал научне фантастике: роботе, андроиде, паранормалне способности, бизарну технологију, свемирске авантуре и ванземаљце свих облика али их није (зло)употребљавао зарад рутинског коришћења образаца, већ да би упечатљивије осликао одмаке од друштвених, моралних или просторно-временских правила.
Међу најуспелије Дикове романе спадају: “Човек у високом дворцу” (1962), алтернативна историја у којој су Немци и Јапанци победили у Другом светском рату; постапокалиптични кошмар “Сањају ли андроиди електричне овце?” (1968; по мотивима овог романа Ридли Скот је 1982. године снимио филм “Blade Runner” који важи за један од најбољих научнофантастичних филмова али, упркос визуелној атрактивности, не домаша квалитете романа), „Убик” (1969), фантазмагорија о распадању времена и простора, параноидни кошмар личности избрисане из сопствене садашњости “Теците сузе моје, рече полицајац” (1974), “Тамно скенирање” (1977), шизофрени кримић у коме тајни агент добија задатак да шпијунира сам себе; Дик је овај роман сматрао својим најбољим делом.
Роман “Сањају ли андроиди електричне овце?” прати дан у животу Рика Декарда, ловца на одстрелнине – андроиде који из колонија на Марсу организовано беже на Земљу опустошену Терминалним светским ратом; власти подстичу исељавање, а сваки исељеник добија андроида као сопственог слугу. Они који остају ризикују да због свеприсутне радиоактивне прашине постану “ненормалци” (пилећемозговци, мравомозговци) и због тога изгубе право да оду у свемир. Биљни и животињски свет је готово изумро; питање је престижа поседовање и чување животиња (на крововима полупразних стамбених зграда) а они који немају довољно пара за живе купују вештачке “електричне” животиње и према њима иживљавају своју наклоност (Декард има електричну овцу). Неформална религија “мерцеризам”, уз помоћ сеанси сједињавања, подстиче међуљудску емпатију и разумевање; андроиди немају ту способност и могу бити препознати по закаснелом реаговању на питања која траже емпатијски телесни одговор. Али, нову генерацију андроида, са усавршеним Нексус-6 мозговима, изузетно је тешко разликовати од људи.
Пошто му колегу рани један од прогоњених андроида, Декард добија задатак да их елиминише -“повуче”. Да би боље упознао ловину Декард одлази у корпорацију која их производи и тамо упознаје атрактивну андроидку Рахелу. Његов лов води га кроз бизарне ситуације али и тешка преиспитивања сопствене сврхе и посла којим се бави. После дубоког разочарења и покушаја самоубиства Декард се враћа кући, супрузи, (не)извесном и неизбежном свакодневном живљењу. На хоризонту се назиру промене: општепопуларни ТВ забављач Бастер Другарчина, који је андроид, раскринкава Мерцера и његово учење о емпатијској изузетности људи у односу на андроиде.
Прича “Андроида…” фасцинантна је у својој сложености и вишесмислености. Из почетног атрактивног акционог заплета помаљају се психолошке, егзистенцијалне и филозофске равни које прерастају рутинска жанровска дела (базирана на мање-више консеквентним развијањима последица “онеобичавања” једног сегмента стварности). Дикова визија плени оригиналном атрактивношћу, несвакидашњим поставкама односа појединац-друштво, свежином и упечатљивошћу заплета и атмосфере, поигравањем доживљајима стварностима и опсенама, логичким парадоксима, крхким границама свести и непредвидивим меандрирањем спознаје сопственог постојања. Психолошки профил Рика Декарда један је од најпрецизније и најпотпуније оцртаних у научној фантастици.
У „Андроидима…“ Дик демонстрира ванредну стилистичку вештину уз прави ватромет асоцијација и домишљатих слика помешаних са описима тривијалне свакодневице што свеукупно оплемењује и продубљује коначни доживљај. Пажљиви читаоци запазиће и Дикове већ знамените разгаљујуће „гафове“, материјалне и логичке грешке (различите врсте пића које актери пију у истој сцени, нестајање-занемаривање па појављивање лешева).
Речју, и пола века од појаве роман „Сањају ли андроиди електричне овце?“ је изузетно штиво које није изгубило ништа од своје задовљивости и интригантности те је обавезна лектира сваком литерарном сладокусцу.
