БИБЛИОТЕКА ЗА ПУСТО ОСТРВО Туђ, или наш нови универзум?

Categories ЧланциPosted on

Пише: Ђорђе Писарев

Робинсон Крусо, тај најчувенији јунак “пустог острва” на свету, на почетку изгнанства има ту срећу да после бродолома сачува алатке и оружје затечене на пловилу у тренутку несреће, али и понешто од потрепштина друге врсте: “На пример, у капетановој кајити и кајити његовог помоћника пронашао сам мастило, перо и хартије… географске карте и бродски дневник… Дошле су ми до руку и неке књиге на португалском језику”.
e
Pixabay.com

Јунаци романа Верновог “Тајанственог острва”, долазе у посед важне имовине, међу којом и књиге: “Библија са Старим и Новим заветом; 1 атлас; 1 речник полинезијских језика; 1 речник природних наука, и шест свезака; 3 риса беле хартије; 2 рачунске књиге са неисписаним странама”. Питање је које бисмо ми, осуђеници на бродолом, нежељено затечени на острву са којег не можемо да одемо, волели да имамо књиге као једини извор сазнања, забаве, духовног задовољства, “пријатеља” способног за дијалог?

Старинске енцикопедије, као замену за непостојећи, недоступан интернет, стручну летературу из природних и друштвених наука и енциклопедије које би нам нудиле општа сазнања из свих теоријских и практичних наука нужних за живот, јер би то била литература која би нас обучавала за занате, пружала медицинску и психолошу (психотерапеутску) помоћ, учила технологијама потребним за топљене руда, ковање метала, прављење алата, оружја, тканине, начин обраде хране..?

Књиге лепе књижевности које би нам биле, с једне стране, саговорник и извор духовног и читалачког задовољства, с друге замена за прави живот који више никад не би био могућ у пуном интензитету без присуства других људи јер, знано је, потребни су они Други, да бисмо имали у односу на шта да поставимо своје Ја. Дакле, неко би можда изабрао низ антологија које би у брзом прегледу откривале оно најбоље доступно људској читалачкој цивилизацији, неко би, опет, изабрао култне, магијске књиге “без којих се не може”: Апулеј, Вергилије и Хомер, Данте и Бокачо, Шекспир и Сервантес, Гете, Бајрон и Хелдерлин, Дикенс, па Кафка, Пруст… невиђено заводљиви Селинџер, Пастернак, Елиот и Бекет (Саројан!), Мелвил, Сингер, Борхес и Павић…

Pixabay.com

 

Да не заборавимо, “пусто острво” може да буде (заправо и јесте?) само метафора. Ми, привремени јунаци живота, очас посла се нађемо у ситуацији да будемо затворени у пустом станишту, без икога свога. Да будемо толико усамљени, на Пустој хриди живота, да нам ни хиљаде књига које нас окружују не могу помоћи, а да нас заправо буквално право острво, ма колико ненастањено – и без књига! – мами баобабима, хлебним дрвећем, благотворним сунцем, прекрасним жалом, смарагдном водом тихог, савршеног залива и да је пре награда но казна што око нас нема џангризавих људи и свих обавеза које развијена људска заједница свакодневно захтева од својих чланова. Све је релативно и зависи од тога како се поставе ствари и из које визуре посматрамо. Може заиста да буде и божја награда што смо ослобођени плаћања пореза, одласка на посао у препуним аутобусима и тројебусима, што не морамо да бринемо о џангризавим комшијама, захтевним брачним партнерима, ситној дечици која нам гмиле око ногу, љубимцима, псима и мачкама, који траже да једу, да буду мажени и пажени. (Уосталом, и количина књига која би нам могла бити доступна на острву брзо би била утрошена и само би нас нервирали сви ти књижевни јунаци са којима морамо да се поистоветимо, увек на исти начин.)

Можда би, за пусто острво, били кориснији и захвалнији мастило и араци неисписане хартије уз помоћ којих би свако јутро могли да измислимо и опишемо нове јунаке, створимо нову причу, створимо нови свет, непознати универзум?

Насловна фотографија: Pixabay.com

Дневник

Поделите пост