Piše: Đorđe Pisarev
Romanopiscima, opet, knjige nisu tabu i ne zaboravljaju da ih upotrebe kada se za to ukaže zgodna prilika. Ponekad kao ukras, da se napravi atmosfera i pruži (još jedan) učeni opis koji svedoči da su neki od njihovih junaka umetnosti poeziji i romanima posvećeni. Uzgred, one spomenute junakinje ljubavnih filmova uglavnom knjige ne čitaju. Leškare na čistoj, pastelnoj posteljini – nikad ne izuvaju cipele i čizmice! – ogromnih, brendiranih kreveta, drže otvorene lap-topove i prave blogove, osim ukoliko nisu i same “književnice”, a i onda ne čitaju, nego više pišu li pišu te svoje takođe ljubavne romane ili bar tako spasonosne life coach savete.
U Gejmenovoj “Nikadođiji” glavna junakinja, bez obzira gde se zatekla i šta joj se već uzbudljivo dešavalo, ima na raspolaganju primerak romana “Mansfild parka”, a junakinje Džejn Ostin, razumljivo, čitaju sve te “starinske” pisce nama znane kao pripadnike sentimentalizma, kao i poeziju “grobljanskih” pesnika i pisaca gotskih povesti. Čuveni Setembrini i Nafta iz romana “Čarovni breg” Tomasa Mana, ukoliko je suditi po njihovnim raspravama, to jest govorničkim duelima, iščitali su đavo da ga zna koliko filzofskih rasprava i studija, a i Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik uprave jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja, začudo, bio je prilično načitan iako mu to nije pomoglo jer je, kao žestoki ateist, kod Bulgakova i bukvalno ostao bez glave, a neupućeni nikrivnidužan strastveni pseudo pesnik Bezdomni “nagrađen” je tako što će u ostatku života imati glavobolju u vreme punog meseca, osuđen na besomučno iščitavanje onog što je primerenije njegovom senzibilitetu (istorijske hronike i udžbenike). Junaci Selindžera, živopisni pripadnici porodice Glas, čitaju svašta: fragmenta iz Bhagavad Gite, Marka Aurelija i Epikteta, čitaju Kafku pa čak i “Anu Karenjinu”, a čitav zaplet romana “Freni i Zui” vrti se oko čudnog, opskurnog (teološkog?) rukopisa u kome ruski seljak, posle lične tragedije, odlazi na hodočašće i želeo bi da sazna šta to znači što u Poslanici Solunjanima piše “molite se neprestano”, baš kao što i simpatičan ljubavni par iz Pračetove i Gejmenove komične povesti “Dobra znamenja” sprečava Apokalipsu čitajući i tumačeći “Lepa i tačna proročanstva” veštice Agnes. (“Vidite, Agnes Nater je bila najgori prorok koji je ikada živeo. Zato što je uvek bila u pravu. Zato joj se knjiga nikad nije prodavala.”)
Pravila i ograničenja su jasna: knjiga je zamka za njene suviše radoznale junake, strasne čitaoce. Književnim junacima, ljubiteljima čitanja, dostupne su samo one knjige koje su se pojavile u prvom izdanju priče/romana. Spas bi bio da se autor potrudi da u sledećem izdanju – pod uslovom da do njega uopšte dođe – dopuni svoju knjigu novim naslovima i tako proširi potencijalne čitalačke kapacitete koji su na raspolaganju njihovim junacima. Ali, s jedne strane, ko bi pa još toliko vodio računa o pravima književnih junaka strasnih ljubitelja čitanja, a s druge stoji nemoć i ograničenja pisca: pa ne može, dođavola, junak da mu da čita Džojsa, Kafku, Muzila, Broha ili Pavića i D.M. Tomasa, Eka i Knausgora, Ruždija, Mekjuena… kada živi, npr. u 18. veku? Neće valjda zbog neke gospođice kojoj su Filding i Stern granica vremenske zone, da nastane vremenski paradoks koji će poništiti ne samo nas, nego i poznati, postojeći univerzum? Pisac je zarobljen pravilima stvaranja autentične i uverljive proze, a junak njegove knjige jedinstvom vremena, prostora i – konteksta. Šta da se radi, što bi možda rekao Černiševski, lovili a ulovljeni, čitani a pročitani!
Naslovna fotografija: Pixabay.com
