Пише: Сара Степановић
Први роман Миленка Бодирогића који носи назив познате партизанске песме (2019, Орфелин), почетком прошле године подигао је поприличну прашину око НИН-ове награде; односно, други су подигли прашину око писаца и романа који су ушли у најужи круг за награду, баш као и ономад кад је Киш вратио НИН-ову награду за роман Пешчаник због исте те прашине која ће се „као и све прашине овога света једног дана слегнути“ (Д. Киш, „Горки талог искуства“). Сматрам да је прашина направљена хајком испровоцираних писаца узроковала једну велику неправду према овом писцу и његовом роману, јер су се анализе, дискусије и полемике водиле само на површини романа, у који, чинило ми се, као да је врло мали број људи хтео да зађе дубље, у саме метафизичке слојеве романа, а не само политичке.
Главни анти-јунак овог романа јесте Рајић, чије се презиме понаваља врло често, јер иако он није наратор у роману, наратор нам стално преноси његове речи, понекад иритантно и пречесто користећи израз „казао је Рајић“, што се у неким деловима романа понавља као поштапалица. Роман је подељен на шест „Ходања“, што је врло интересантна паралела која се може повући са самим насловом књиге По шумама и горама, у који стаје основ радње самог романа и самих ликова. Кроз та ходања шумама и горама бивше Југославије (Фрушка гора, Калин, Црепољско поље, Калничка гора, Триглав…) води нас наратор о коме не знамо скоро ништа – ни име, ни професију, ни године – али зато знамо неке врло екстремне ствари о њему већ на самом почетку романа: као што је његова болест коју назива „Гошћом“, о којој опет не знамо ништа; или чињеница да гаји истинску мржњу према себи, остављајући нас само са том информацијом, не дајући нам никаквог објашњења нити повода касније у роману да ту мржњу видимо или разумемо.
Елем, ходајући тим брдима и планинама, наратор нам преноси скоро сваку Рајићеву реч, који му опширно прича о првим партизанима на овим просторима. Писац овде користи још од Хомера познат књижевни поступак набрајања имена и географских подручја, али само у почетку, када је и сам Рајић, а чини ми се и писац, схватио да може да загази дубоко у жанр историјског романа, или чак документарног романа. Да би то избегао писац нам више приближава самог Рајића као изгубљеног партизана, помало смешног и банално самоубилачког, баш као и што су били ти први партизани о којима Рајић стално говори, који су у рат кренули без оружја, а неки и таксијем.
За овај роман не бих рекла да је „југоносталгичан“. Као прво, у делу се евоцира присећање на прве партизане, ‘40. и ‘41. године, када та Југославија, дакле комунистичка Југославија, још увек није ни постојала. Друго, Рајић говори о људима које још није водио политички идеал, већ жеља за слободом већа него за животом самим, и који су, за разлику од ликова хероја из партизанских филмова, прилично безобзирни и смешни, и у њима нема ничег херојског, као ни у главним ликовима овог романа који понекад делују прилично очајни, без трунке бунта. Они не показују носталгију за прошлим временима нити жељу да се у та давна времена врате. Док ходају, немају чак ни тачну одредницу до које иду, већ само бесциљно лутају, избегавајући асфалт као тврдоглаве муле и крећући се најтежим, најблатњавијим, најстрмијим стазама, помало мазохистички и беспотребно.
У лику Рајића примећујемо огромну дозу саосећања према животињама, према којима гаји много већу љубав него према својим ближњима (од наратора сазнајемо да је имао жену и да има две ћерке које му се годинама не јављају). За Рајића, једина истинска човечија творевина је Зло. Оно је својствено само људима и ниједним другим живим бићима, и ту Рајићева горчина и, можемо рећи, мизантропија достиже свој врхунац. То што се у својим причама и мислима стално осврће прошлим временима, некој изгубљеној утопији, можемо видети само као оправдање и понекад разумети Рајића, у свој његовој горчини према изопачености савременог доба.
Овај роман је пун осећаја самоће, безциљности трагања за неком изгубљеном земљом, изгубљеним народом, сада распарчаним по малим националним прћијама где се историја понаваља као вечни круг и стално враћа на исто место које је најчешће поновљено зло. Природно је да Рајић, као и сваки човек који се налази на маргини овог изопаченог времена, жели мислити на утопију, не би ли донекле сачувао здрав разум. Ту нема никакве носталгије, већ само бега од стварности, односно ескапизма који је, у случају главног јунака романа По шумама и горама, вероватно отишао предалеко, не допуштајући му да преживи у овом свету. Упркос томе што Бодирогићевом делу фали спретности у горепоменутим књижевним поступцима и елементима, овај роман свакако отвара много питања: психолошких, социјалних и политичких, која вас неминовно терају на размишљање.
ПО ШУМАМА И ГОРАМА
Миленко Бодирогић
Орфелин издаваштво, 2019
168 стр.
