Piše: Dragana Jovanović
Nacht ohne Ende,ko sam bio ja da ma i pomislim
kako bih mogao da promenim nešto u tokovima ovoga sveta?
Šta je potrebno žrtvovati da biste pobedili depresiju? Koliko je vredan na antidepresivima produžen život kada mu se oduzmu određene vitalne funkcije?
U romanu Serotonin(2019, Booka; prev. Vladimir D. Janković) asocijativnim načinom pripovedanja, retrospektivnim uplivom u pređašnji život, Floren-Klod Labrus, junak u pedesetim godinama, nastoji prepoznati ključne momente koji su doveli do stanja u kome se trenutno nalazi. To stanje obeležno je medicinskim sredstvom koje sprečava osobu da izvrši samoubistvo, ukoliko se uzima redovno i u pravilnim dozama, dok pod istim uslovima podiže nivo hormona sreće u krvi.
Ipak, jedna od nuspojava izazvana lekom kaptoriks jeste pad libida, što će postati važna informacija za razumevanje stilskih i idejnih rešenja kojima pribegava autor romana. Naime, čitav roman jeste prepun metafora zasnovanih na telesnim, odnosno seksualnim odnosima. Iako je njegova motivacija jasna i prihvatljiva – junak nema seksualne odnose, otuda proizilazi njegova opsednutost aluzijama na seksualni čin; istovremeno je to i kritika svodivosti svih aspekata života na čisto telesni plan – čini se i da je Mišel Uelbek našao dobro opravdanje da senzacionalizam i aktuelan način pisanja, koji podrazumeva efekat šoka i lakog i brzog zadovoljenja širih čitalačkih masa, postavi kao osnovicu romana. „Sreća nauštrb potencije“ – mogao bi biti jedan od potencijalnih podnaslova dela.
U spregu sa privatnim, pisac je doveo i društevni aspekt. Narator je receptivan za opažaje oko sebe: tumači, kritikuje, razume i objašnjava pojave koje ga okružuju. On je moderan junak u modernom vremenu. Jedna od zapaženijih scena u romanu jeste kad odluči otići i nestati iz svog realnog sveta i okruženja. U svojim pedesetim, na prekretnici odluka i puteva, premlad za umiranje, a prestar za nove početke (u srpskoj je književnosti to slučaj sa Ahmedom Nurudinom), napušta dotadanji poslovni, ali i privatni život i odlazi.
Međutim, to nije za čitaoce očekivani odlazak u drugu zemlju, na drugi kontinent ili barem u udaljeni kraj Francuske, nema više potrebe za daljinama, jer se junak sasvim može izgubiti i u Parizu, gradu u kom je i do tada živeo, što i Floren-Klod čini. U savremenom gradu, gradu megalopolisu tako nešto je sasvim verovatno, jer „u Parizu je normalnije biti sasvim sam, takvo stanje je više u skladu sa okolinom.“
Floren-Klod Labrus je junak koji, svestan propusta i problema, ne dela. Ispražnjen od svih pozitivnih stimulusa, istrošen, razočaran – javlja se tipičnim primerom usamljene jedinke u svetu u kom ljubav nije na pijedestalu, a nema ni naznaka njene obnove. Složenost sveta je prevelika za njegove jednostavne potrebe. Postaje ravnodušni posmatrač, koji postepeno gubi moralni kompas, svest o pogrešnom i ispravnom, sa povremenim rasističkim pomislima i bez reakcije na pedofiliju čiji je svedok. Čak i kada reši da se upozna sa teškim životom poljoprivrednika i Francuskom koja, gazeći svoju vekovnu tradiciju, uništava sela, u potpunosti okrenuta kapitalističkim stremljenjima, junak je tu samo da bi se ta priča mogla ispričati.
Posredstvom njegovih kretanja, doznajemo o stupnju propasti na kom se društvo nalazi.„Nacht ohne Ende“ iliti „Noć bez kraja“ mogao bi biti drugi potencijalni podnaslov romana. Nema izlaza iz aktuelnog poretka, francuski poljoprivrednici, našavši se na rubu egzistencije, poslednjim atomima snage pokušavaju izdejstvovati makar minorne pobede. Međutim, one postaju samo Pirove,a egzaltiraju u trenutku kada prijatelj glavnog junaka izvrši samoubistvo na barikadama. Ipak, ovaj krik nalik ekspresionističkom, u aktuelnom vremenu (p)ostaje samo senzacija. Nade nema, jer civilizacija je na umoru – ovim motivom pisac se približava ideji koju je nemački istoričar i filozof Osvald Špengler izložio u knjizi Propast Zapada. Po toj teoriji, svaka civilizacija ima svoj životni vek posle kog dolazi do njenog konačnog raspada. Čini se da je Mišel Uelbek u svom romanu uspešno opisao jednu od njenih poslednjih faza.
Jasna je namera Mišela Uelbeka koja se ogleda u težnji da prikaže propast civilizacije ukrštanjem perspektiva nad svešću pojedinca. Tu nameru je realizovao uspešno sa gledišta tumačenja i razumevanja sadržaja romana. Međutim, delo obiluje i manjkavostima. Kao što je to obično slučaj u prozi Mišela Uelbeka, pored već pomenute težnje za senzacionalizmom, koja u nekim momentima postaje naporna i nezanimljiva, jer se čini da pisac koristi pornografske elemente u nedostatku boljeg rešenja, što nikako ne ide u korist njegovom spisateljskom talentu, javlja se i problem stila.
Naime, siromašan stil ostaje u senci vulgarnog rečnika kom pisac pribegava. Preduge rečenice, koje u početku ostavljaju svedočanstvo o uznemirenosti junaka, naročito kada se podseća svog ljubavnog života, do kraja romana gube i tu funkciju. Odnosno, ostaju bez ikakve motivacije, te na čitaoca mogu ostaviti samo efekat zamornosti. Asocijativno pripovedanje, skok sa teme na temu, sa ličnog plana na kritiku društva, usled stilske siromašnosti, ne ostavlja utisak svedenog prelaza sa teme na temu, što bi u značajnoj meri povoljnije uticalo na čitalačku recepciju. Ipak, narušen hronološki sled, ciklična struktura romana, snažno poentiran početak i kraj, suptilno izrečen sud o životu jesu momenti koji ovaj roman čine vrednim čitanja.
Na kraju, umesto zaključka, savet: ako ste percepitivni tip ličnosti bez ovog romana biste i mogli, jer sve vam je već poznato; međutim ako vam nedostaje podstreka da uobličite ono što vidite oko sebe, Serotonin bi mogao biti sasvim dobar izbor, upravo jer obiluje nesrećnim odabirima.
SEROTONIN (Sérotonine)
Mišel Uelbek (Michel Houellebecq)
Prevod sa francuskog: Vladimir D. Janković
Booka, 2019
303 str.
