Piše: Milutin Ž. Pavlov
Pišem povodom knjige izabranih esejističkih spisa Valtera Benjamina (URBANI PREDELI, Kulturni centar – Novi Sad, 2019) zagledan u rukopisnu svežinu koja kao da je juče napisana za danas i sutra. Ovi spisi u prevodu Jovice Aćina vratili su me iščitavanju veštog i sažetog književnog melanholika čije su rečenice činjenično stamene bez obzira na vremensku patinu. I po sceničnom usudu rečenice u očitavanju života Benjamin je oslikano blizak Brehtu i Ibzenu, njegov životopis armiran je detaljima čvrste književne građe. Zavirio je valjda u svaki kutak Kafkine književne scene, jer i sam Kafka je smatrao da je život pozornica, svet predstava kako je ciljno govorio Šopenhauer. Boraviti čitanjem u piščevim idejama znači umeće snalaženja u ulici sopstvenih misli. Ovaj svojeglavo jasan usamljenik knjige sipao je iz rukava ideje, razgovorno, pred svojim savremenicima. Rukopisno nije pristajao na zazidan život. I njegovo samoubistvo 1940. godine jeste revolt, tim gestom kao „poslednji Evropljanin“, kako je zapisala Hana Arent, nije pristao da bude talac Aušvic armade. Flaner i boem, onaj koji skita da vidi ono što će upisati, pustolov popt Roberta Luisa Stivensona. Sve novo za Benjamina je davno prisutna stvarnost sa kojom se valja suočiti, ma koliko to suočavanje bilo surovo i bolno.
Pišući o gradovima kao o facama glumaca među sivocrvenim i okersivim kulisama ostavio nam je staništa koja svedoče gegorafiju naših života danas i ovde ma koliko da ti je pred očima Napulj senovit sa repernim tačkama tržnica, fontana i crkvenih portala skrivenih među građevinama. „Napulj, to vam je mnoštvo živih pozorja“ gde se i opušci cigareta prodaju ostrašćenim pušačima. U tom varijeteu ručava se i spava na ulici. Ako je sladostrašće jednog Don Žuana u Veneciji, zavist i nadmenost u Rimu, onada je lenjost i opuštenost u Napulju izukrštana gostionicama. Napulj je netrenka. Iz Moskve bolje će Benjamin videti Berlin. Zimska Moskva je tihi grad. Dok je Berlin gospodski opušten i raskalašan u Moskvi je sve „otesano i napravljeno prostije i solidnije nego u Nemačkoj; u tim tvorevinama seljačko je jasno vidljivo.“ U svetlucavim prozorima zimskih kuća su kavezi sačinjeni od papira sa slično skrojrnim papirnim pticama. Svedoči Benjamin kako u Rusiji proleterijat zaposeda građansku kulturu i kako boljševizam ukida privatni život. Tako Benjamin opisuje Moskvu 1927. godine markirajući „ćutljivost i nepoverenje“ uz jasnu dalekosežnu opasku: „Ako evropska korelacija moći i novca bude prodrla i u Rusiju…, komunizam će u Rusiji svakako biti izgubljen.“ Toliko o politički plakatiranim tramvajima u Moskvi koja se puni preduzećima i pozorštima sa ikonografijom Lenjina.
I Vajmar je pozorišna kulisa. Na sceni su „basovi podupirača“ koji očas zalaze u „violine šatorskih krila iznad tezgi uz flaute od cveća i cimbala od voća.“ Vajmar je životni trougao Šilera, Getea i Vagnera, belina zašarana plavilom rukopisa koji svedoče o usamljenosti stvaralaštva. U Geteovoj radnoj sobi „nameštaj je više nego skroman.“ Učiniti se dok očima šaraš po opisanim opažajima Valtera Benjamina da si u ćeliji radne sobe osenčene noćnim satima tišine, tišine koja čuvarno Geteovo delo štiti od utvara mrtvih. I dok je scenski Vajmar nekako sinfoničan tako je Marsej živahno žut u zadahu ulja „urina i štamparske boje“ u nazubljenim novinskim kioscima i tezgama sa ostrigama, a lučki dokovi liče na magacine isluženih ulica.
Deset meseci na obali Sevenog mora sve pripada mraku gde si izložen talasima „koji su večni paput vatre u paklu.“ Tipičan Benjaminov književni gvaš štim.
Kao u raznim sećanjima na detinjstvo Miloša Crnjanskog tako se i kod Valtera Benjamina ističu tetke. „Berlinsko detinjstvo“ je nešto najlepše što sam ikada pročitao o ranim slatkim jadima dečjih očiju koje urastaju u život, a čini mi se da opstajem u „Jednosmernoj ulici“ iz koje mi nema povratka. I kada opisuje tajne lavirinte „blago skrovitih uspomena“ špacirajući sećanjem po „ulicama koje su se zvale po pruskim generalima“ seća se onih koji su „davno za sobom ostavili svoje senke.“ U balkonskoj sobi detinjstva nameštaj je danju izgledao blagotvorno a „noću je postajao pozornica košmara.“ U Benjaminovom pisanju presijava se zeleno i zlatno, plavo i narandžasto, crveno i srebrno, on pišući utapa svetlost u fasade koje gleda, opisuje opasnu ćutnju tišine, njegovi opisi krcati su slikama i alegorijama koje vladaju „mišljenjem kao karijatide.“
Pariz „oživljava duh srodan knjigama.“ Sam po sebi „Pariz je ogromna bibliotečka čitaonica kroz koju teče Sena“, ultraljubičaste i ultracrvene činjnice Pariza ne zaobilaze tomovi svetske istorije. Tu su ogledala Zolinog naturalizma sa Balzakovim sirovim realizmom, ogledala koja se nižu „u beskonačno sećanju na sećanje“ Marsela Prusta. U Parizu se dogodilo „ustoličenje robe i blistavilo zabave“ i baš tu, na obalama Sene „kuća iskrsava kao sklupturalni izraz ličnosti.“ Ako je kod Bodlera pobuna bila ćorsokak kod Benjamina je bila i ostala izlaz. Zar nije ceo Pariz predmet Bodlerove poezije? Oslanjajući se na Bodlera kao vrsni frankofil, o fenomenu novog će zapisati: „Novo predstavlja apsolut koji je nepristupačan ma kakvom tumačenju ili poređenju. Ono postaje ultimativna tvrđava umetnosti… a lice same modernosti nas pogađa besmrtnim pogledom.“ I reč ili dve o upozorenjima Vlatera Benjamina a zarad onih od knjiškog bdenja: „Govor osvaja misao, ali pisanje ovladava njome.“ Po njemu jeste bitno da „kritičar mora govoriti jezikom umetnika“ uz važnu opasku da je kritičko mišljenje stvar morala. Valja usputno predočiti otvorenu istinu podvučenu Benjaminovom rukom: „Onaj ko čita u svakom času je spreman da postane onaj koji piše.“ U tim svim promenama i zamenama i sam shvataš Benjminovu zagledanost u vreme pisca: „Ništa ne ostaje i ništa ne nestaje.“ Još uvek iznova iščitavam „Jednosmernu ulicu“ i „Berlinsko detinjstvo“ ovoga pisca uz punu važnost njegovog post skriptuma: „Na svoju beležnicu pazi strogo kao što to državni činovnici čine sa registrom stranaca.“
