Ту, у самом логору, у кутку логорског кревета на спрат, док је тело било све изможденије а људско достојанство се бесповратно крунило, Радноти је бринуо о свом делу. Тако су, уз одреднице о датумима и месту настанка, забележени његови најпотреснији стихови. Ту, и током марша, настају песме “Усиљени марш”, „Писмо жени“, „Разгледнице“ …
Последња његова песма коју је написао као слободан човек, неколико дана пре него што ће бити депортован у Бор, зове се „Одломак“ и почиње стиховима:
“У такво сам време живео на земљи
Кад човек беше тако ниско пао
Да је својевољно, страсно, без наредбе клао…”.

Управо је ову целу песму Дарко Цвијетић ставио на почетак другог дела новог романа  “Превише ми то. Осам дјевојчица” (Књижевна радионица Рашић, Београд, 2024.). Порука Дарка Цвијетића је више него јасна: чињеница да смо дошли до тога да Раднотијеви стихови не губе на актуелности ни у наша времена је велики пораз за нас.
Такође, недавно je „Академска књига“ објавила приче Тибора Варадија “Трагом резервне историје”, већ пету збирку чије је порекло у архиви породичне адвокатске канцеларије. Између осталог, Варади пише о породици Боршоди, Лајошу и Ференцу, такође из Бечкерека и такође адвокатима, са којима су Варадијеви били добри пријатељи. Варадијев отац је са Ференцом Боршодијем студирао право у Загребу, а близак пријатељ им је био Ласло Серб из Чаковца. Варади пише: “Ласло Серб је касније – за време немачке окупације – постао сапатник чувеног песника Миклоша Раднотија, на принудном раду у Бору.”

Затим, долазимо до књиге коју је написао наш суграђанин, композитор Стеван Ковач Тикмајер “Граничним подручјима заборављених времена” (Футура публикације, 2024) у којој писац ове мемоарске књиге пише о чувеној мађарској пијанисткињи Марти Куртаг која је и сама прошла пакао Другог светског рата те се целог живота јако бојала лоших вести. Њен брат је страдао приликом присилног марша и највероватније је био у истој колони са Миклошем Раднотијем. “Са дубоком трагичношћу прожети поетски записи, настали пред сам крај Раднотијевог живота, својом опором бриткошћу и прикладним сувим, есенцијалистичким приказом, сви одреда сведоче о неслућеним димензијама суровости и нељудскости нациста, свеприсутним у свакодневници, тешким радом изнурених јеврејских заробљеника”, подсећа и Тикмајер на страшну судбину великог мађарског песника.

У множини, под именом “Борске бележнице”, Народна библиотека Бор је 2019. године објавила ново издање Раднотијевих стихова, сада са изузетним есејом “Хроника најављене смрти” проф. др Зорана Пауновића, као и са стрипом Александра Зографа чији радови додатно потцртавају зверски третман према људима у радном логору у Бору.
У истој оној књизи, спомињаној на почетку овог текста, Јерговић пише: “Снага поезије је у начину на који је памтимо након што више нема ничега другог. Када је већ све смрт и ништа, претходни свијет су случајно запамћени стихови…”
Докле год има оних који с недвосмисленом намером подсећају на стихове и судбину Миклоша Раднотија, поезија ће бити феномен који не може да се затре ни укопавањем у масовне гробнице.

Насловна фото: Pixabay.com

Dnevnik