Tu, u samom logoru, u kutku logorskog kreveta na sprat, dok je telo bilo sve izmoždenije a ljudsko dostojanstvo se bespovratno krunilo, Radnoti je brinuo o svom delu. Tako su, uz odrednice o datumima i mestu nastanka, zabeleženi njegovi najpotresniji stihovi. Tu, i tokom marša, nastaju pesme “Usiljeni marš”, „Pismo ženi“, „Razglednice“ …
Poslednja njegova pesma koju je napisao kao slobodan čovek, nekoliko dana pre nego što će biti deportovan u Bor, zove se „Odlomak“ i počinje stihovima:
“U takvo sam vreme živeo na zemlji
Kad čovek beše tako nisko pao
Da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao…”.

Upravo je ovu celu pesmu Darko Cvijetić stavio na početak drugog dela novog romana  “Previše mi to. Osam djevojčica” (Književna radionica Rašić, Beograd, 2024.). Poruka Darka Cvijetića je više nego jasna: činjenica da smo došli do toga da Radnotijevi stihovi ne gube na aktuelnosti ni u naša vremena je veliki poraz za nas.
Takođe, nedavno je „Akademska knjiga“ objavila priče Tibora Varadija “Tragom rezervne istorije”, već petu zbirku čije je poreklo u arhivi porodične advokatske kancelarije. Između ostalog, Varadi piše o porodici Boršodi, Lajošu i Ferencu, takođe iz Bečkereka i takođe advokatima, sa kojima su Varadijevi bili dobri prijatelji. Varadijev otac je sa Ferencom Boršodijem studirao pravo u Zagrebu, a blizak prijatelj im je bio Laslo Serb iz Čakovca. Varadi piše: “Laslo Serb je kasnije – za vreme nemačke okupacije – postao sapatnik čuvenog pesnika Mikloša Radnotija, na prinudnom radu u Boru.”

Zatim, dolazimo do knjige koju je napisao naš sugrađanin, kompozitor Stevan Kovač Tikmajer “Graničnim područjima zaboravljenih vremena” (Futura publikacije, 2024) u kojoj pisac ove memoarske knjige piše o čuvenoj mađarskoj pijanistkinji Marti Kurtag koja je i sama prošla pakao Drugog svetskog rata te se celog života jako bojala loših vesti. Njen brat je stradao prilikom prisilnog marša i najverovatnije je bio u istoj koloni sa Miklošem Radnotijem. “Sa dubokom tragičnošću prožeti poetski zapisi, nastali pred sam kraj Radnotijevog života, svojom oporom britkošću i prikladnim suvim, esencijalističkim prikazom, svi odreda svedoče o neslućenim dimenzijama surovosti i neljudskosti nacista, sveprisutnim u svakodnevnici, teškim radom iznurenih jevrejskih zarobljenika”, podseća i Tikmajer na strašnu sudbinu velikog mađarskog pesnika.

U množini, pod imenom “Borske beležnice”, Narodna biblioteka Bor je 2019. godine objavila novo izdanje Radnotijevih stihova, sada sa izuzetnim esejom “Hronika najavljene smrti” prof. dr Zorana Paunovića, kao i sa stripom Aleksandra Zografa čiji radovi dodatno potcrtavaju zverski tretman prema ljudima u radnom logoru u Boru.
U istoj onoj knjizi, spominjanoj na početku ovog teksta, Jergović piše: “Snaga poezije je u načinu na koji je pamtimo nakon što više nema ničega drugog. Kada je već sve smrt i ništa, prethodni svijet su slučajno zapamćeni stihovi…”
Dokle god ima onih koji s nedvosmislenom namerom podsećaju na stihove i sudbinu Mikloša Radnotija, poezija će biti fenomen koji ne može da se zatre ni ukopavanjem u masovne grobnice.

Naslovna foto: Pixabay.com

Dnevnik