Свет лутања наших Кандида, који су својим лутањима премеравали свет, и који нам га, за разлику од разних професора Панглоса, нису објашњавали. И само да додам, парафразирајући једну књигу коју сам читао исто тако давно кад и Кандида: ја сам желео да путујем у Наутилусу, а догодила ми се Пијана лађа. Што додатно објашњава моје саосећање са јунацима сличих судбина.

Кад кажем да сам желео да путујем у Наутилусу мислим да тиме објасним како сам своје откривање света почео читањем историјских и путописних романа: од Жила Верна, преко Карла Маја (који је своја три до четири типска јунака у свакој књизи истоветног заплета као претходне увек изнова крстио новим именима),  до свих бројева Политикиног забавника од 1952, до 1970, када сам их читао, уредно укоричених у библиотеци моје тетке.
И био бих веома срећан да сам тако наставио, до данас. Уосталом, филмови због којих и сада радо одлазим у биоскоп су саге о открићу остатака ишчезлих цивилизација, на нашој, или другим планетама.

Стога се није за чудити што сам, негде на првој години студија, после нешто озбиљније литературе од ове коју сам навео (сада сам већ био напредовао ка описима великих географских открића седамнаестог и осамнаестог века), купио, унапред се радујући сликама гогеновског колорита, књигу Аргонаути Југозападног Пацифика пољског антрополога Бронислава Малиновског.

Авај, испоставило се да је то једна од најдосаднијих књига коју сам икада покушао да читам. Уместо описа непознатих сазвежђа и дубина неба које се огледа у дубинама океана којим плове непозната чудовишта, читао сам описе пребројавања шкољки и итинерере путовања ради њихове размене, од острва до острва.
После недељу дана, признао сам себи да никада нећу бити у стању да схватим мудрост коју доноси ова књига, и отада сам је користио за успављивање. После шест месеци, дошао сам до стодруге стране, и најзад одустао од даљег читања. И заборавио на Југозападни Пацифик, пошто ме је моја животна путања носила на сасвим друге делове света.

А онда сам се, пијући кафу на Ади, сетио свих књига које сам у међувремену читао, и свих филмова и свих серија које се тамо догађају. Зато што је наша заједничка пријатељица, које смо се сада сећали, све то видела.

И својим телом премерила.

Фото: pixabay.com/ Ilustracija

Милена је била ситна и неупадљива бринета. Средином или крајем осамдесетих завршила је психологију, па се одселила на Нови Зеланд. Тамо се удала. Онда су, једног дана, негде 2002, она и њен муж купили једрилицу с кабином, и током три године опловили Океанију. Путовали су од острва до острва, навигирали по звездама, проводили целе недеље по лагунама и атолима, ловили рибу, научили напамет распореде монсуна, плима и осека, лутали по први и последњи пут виђеним лукама.

Онда су, по завршетку путовања, продали једрилицу, и развели се. Милена је дошла у Београд да се опрости са својим блискима, испричала причу о овој својој Одисеји, и умрла. Умрла је од леукемије, од које је умирала током целог тог путовања.

А ја данима сањам острва са тајанственим градовима у џунгли, ритуале из далеке прошлости или још даљих звезда које свештеници у одорама обављају ноћу, у рушевинама храмова, певајући мелодије које нам допиру из утробе наших заборављених предака. Сањам како лежим на палуби док изнад мене круже милијарде милијарди светова а испод мене светлуцају њихови одрази у облицима бића у непојамним дубинама.

Сањам сумраке у лагунама, укус непознатог воћа, птице и рибе које се преливају у јарким бојама, ветар и палме. Сањам путнике који одлазе да испуне завете дате прецима својих предака и задатке које су им дали владари хиљада острва, сањам вулкане и змајеве, и шкољке у којима су сачувани, у виду мелодија, записи о путовањима са далеких сазвежђа.
Сањам песак, и ветар.  Пијем кафу.

Насловна слика: Pixabay.com

Дневник