Svet lutanja naših Kandida, koji su svojim lutanjima premeravali svet, i koji nam ga, za razliku od raznih profesora Panglosa, nisu objašnjavali. I samo da dodam, parafrazirajući jednu knjigu koju sam čitao isto tako davno kad i Kandida: ja sam želeo da putujem u Nautilusu, a dogodila mi se Pijana lađa. Što dodatno objašnjava moje saosećanje sa junacima sličih sudbina.

Kad kažem da sam želeo da putujem u Nautilusu mislim da time objasnim kako sam svoje otkrivanje sveta počeo čitanjem istorijskih i putopisnih romana: od Žila Verna, preko Karla Maja (koji je svoja tri do četiri tipska junaka u svakoj knjizi istovetnog zapleta kao prethodne uvek iznova krstio novim imenima),  do svih brojeva Politikinog zabavnika od 1952, do 1970, kada sam ih čitao, uredno ukoričenih u biblioteci moje tetke.
I bio bih veoma srećan da sam tako nastavio, do danas. Uostalom, filmovi zbog kojih i sada rado odlazim u bioskop su sage o otkriću ostataka iščezlih civilizacija, na našoj, ili drugim planetama.

Stoga se nije za čuditi što sam, negde na prvoj godini studija, posle nešto ozbiljnije literature od ove koju sam naveo (sada sam već bio napredovao ka opisima velikih geografskih otkrića sedamnaestog i osamnaestog veka), kupio, unapred se radujući slikama gogenovskog kolorita, knjigu Argonauti Jugozapadnog Pacifika poljskog antropologa Bronislava Malinovskog.

Avaj, ispostavilo se da je to jedna od najdosadnijih knjiga koju sam ikada pokušao da čitam. Umesto opisa nepoznatih sazvežđa i dubina neba koje se ogleda u dubinama okeana kojim plove nepoznata čudovišta, čitao sam opise prebrojavanja školjki i itinerere putovanja radi njihove razmene, od ostrva do ostrva.
Posle nedelju dana, priznao sam sebi da nikada neću biti u stanju da shvatim mudrost koju donosi ova knjiga, i otada sam je koristio za uspavljivanje. Posle šest meseci, došao sam do stodruge strane, i najzad odustao od daljeg čitanja. I zaboravio na Jugozapadni Pacifik, pošto me je moja životna putanja nosila na sasvim druge delove sveta.

A onda sam se, pijući kafu na Adi, setio svih knjiga koje sam u međuvremenu čitao, i svih filmova i svih serija koje se tamo događaju. Zato što je naša zajednička prijateljica, koje smo se sada sećali, sve to videla.

I svojim telom premerila.

Foto: pixabay.com/ Ilustracija

Milena je bila sitna i neupadljiva brineta. Sredinom ili krajem osamdesetih završila je psihologiju, pa se odselila na Novi Zeland. Tamo se udala. Onda su, jednog dana, negde 2002, ona i njen muž kupili jedrilicu s kabinom, i tokom tri godine oplovili Okeaniju. Putovali su od ostrva do ostrva, navigirali po zvezdama, provodili cele nedelje po lagunama i atolima, lovili ribu, naučili napamet rasporede monsuna, plima i oseka, lutali po prvi i poslednji put viđenim lukama.

Onda su, po završetku putovanja, prodali jedrilicu, i razveli se. Milena je došla u Beograd da se oprosti sa svojim bliskima, ispričala priču o ovoj svojoj Odiseji, i umrla. Umrla je od leukemije, od koje je umirala tokom celog tog putovanja.

A ja danima sanjam ostrva sa tajanstvenim gradovima u džungli, rituale iz daleke prošlosti ili još daljih zvezda koje sveštenici u odorama obavljaju noću, u ruševinama hramova, pevajući melodije koje nam dopiru iz utrobe naših zaboravljenih predaka. Sanjam kako ležim na palubi dok iznad mene kruže milijarde milijardi svetova a ispod mene svetlucaju njihovi odrazi u oblicima bića u nepojamnim dubinama.

Sanjam sumrake u lagunama, ukus nepoznatog voća, ptice i ribe koje se prelivaju u jarkim bojama, vetar i palme. Sanjam putnike koji odlaze da ispune zavete date precima svojih predaka i zadatke koje su im dali vladari hiljada ostrva, sanjam vulkane i zmajeve, i školjke u kojima su sačuvani, u vidu melodija, zapisi o putovanjima sa dalekih sazvežđa.
Sanjam pesak, i vetar.  Pijem kafu.

Naslovna slika: Pixabay.com

Dnevnik