Piše: Miloš Mihailović
Konceptualno, antologija Sazvežđe Lem predstavlja značajan događaj u novijoj istoriji srpske fantastike, objedinjući na jednom mestu iskusnom uredničkom rukom sve autore koji su od osnivanja nagrade Stanislav Lem novosadskog Solarisa bili u najužem izboru za laureata. Imena Zorana Živkovića, Gorana Petrovića, Gorana Skrobonje, Filipa Davida, Ilije Bakića, Dejana Stojiljkovića, Bobana Kneževića, Đorđa Pisareva, Laure Barne, Ota Oltvanjija, Jovice Aćina, Mirjane Novaković i Darka Tuševljakovića poznata su svakom verziranom ljubitelju fantastičke proze, i sa razlogom u budućem čitaocu izazivaju visoka očekivanja. Koliko će se ona pokazati opravdanim?
Na početku, bez sumnje treba pohvaliti to što antologija spaja pregaoce koji nominalno pripadaju suprotstavljenim taborima – tako, recimo, rame uz rame sa Aćinom, jednim od naših najznačajnijih teoretičara fantastike, i nagrađivanim autorima kao što su David i Novakovićeva, nalazimo autore ponikli iz opskurnosti piratskog izdavaštva devedesetih i Kluba ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ – Kneževića i Skrobonju, uz nekoliko mlađih stvaralaca stasalih u njihovoj senki. Ova raznovrsnost značajna je pre svega zbog potrebe da se prevaziđe getoiziranost koja nažalost vlada našom fantastičkom scenom. Sazvežđe Lem zato doprinosi sveopštoj afirmaciji fantastičkog stvaralaštva.
Autori iz različitih miljea obezbedili su raznolikost sadržaja. Prozni sastavi (priče, dva odlomka iz romana i pripovetka) ne razlikuju se samo na formalnom planu, već i po svojim tematsko-motivskim karakteristikama, tako da imamo priliku uporedo čitati postmodernu fantastiku i dela oblikovana po tipičnom žanrovskom ključu. Antologiju otvara ninovenčani Filip David, čije dve priče baštine tradiciju srednjeevropske fantastike dvadesetog veka i autora ovih redova podsećaju na Bruna Šulca; Jovica Aćin, pak, napušta logiku svakodnevnog i otiskuje se u oniričku fantastiku. Na tragu prethodnih priča je i Ilija Bakić, dok je prilog Zorana Živkovića suštinski konvencionalno prežvakanje tipičnog postmodernog motiva; posebno prijatno iznenađenje predstavlja alegorično sočinjenije Darka Tuševljakovića.
S druge strane, imamo priče zasnovane na žanrovskim obrascima. One su kvalitativno daleko manje uravnotežene. Vredi zapaziti da većina autora poseduje solidno umeće pripovedanja, ali da u izabranim delima nisu pokušali probiti horizont očekivanja čitalaca, zadovoljavajući se već viđenim; konačni rezultat, ipak, još i više pati zbog disbalansa uzrokovanog uključivanjem pripovetke Dejana Stojiljkovića, koja zauzima četvrtinu (!) antologije. Vredi se duže zadržati na njoj i objasniti zašto smeta celini.
Svoju zlatnu koku koja ne prestaje da leže jaja autor ni ovde nije napustio – naime, „Bašta, pepeo, vampiri“ storija je koja se, kako se po nadasve probitačnom naslovu vidi, bavi poznatom ličnošću iz srpske istorije (Danilom Kišem) u alternativnoj prošlosti. Kiš je tu – lovac na vampire. Krajnje jednostavna fabula, plošno građenje likova i travestija istorije bivaju upotpunjeni gikovskim humorom u pokušaju. Kao takva, priča je savršen primer pomame za povampirenom fanta-istorijom, podžanrom koji doživljava procvat u ovom veku, ali ne i dovoljno reprezentativna za antologiju ovog nivoa, i na kraju krajeva, ni za stvaralaštvo samog Stojiljkovića, koji može pisati i bolje i smelije.
Uključivanje dva odlomka iz romanâ takođe bi se moglo zameriti sastavljaču – makar u slučaju Pisareva, pošto kraći fragment koji dobijamo ne funkcioniše kao celina i nije dovoljno reprezentativan za stvaranje ovog autora, značajnog pre svega po nizu zapaženih priča. S druge strane, početak Nakota donosi nam uzbudljivu prozu na kakvu nas je Goran Skrobonja već navikao. Ipak, ostaje žal što se autor nije predstavio nekom od svojih uspelijih kratkih priča, koje su ipak mnogo viših estetskih i misaonih dometa, umesto samo jednom filmičnom scenom iz dela prvi put objavljenog 1994. godine. Ali, čak i tako, ovaj prilog je i dalje svežiji i relevantniji od dobrog dela drugih.
Svojim pričama najviše su se istakli Jovica Aćin i Ilija Bakić. Njihove su priče izrazito modernog senzibiliteta i dostižu najviše standarde fantastične proze. Svest koju su pokazali o žanru daleko nadilazi ostatak družine; umesto da se drže utvrđenih fabulativnih obrazaca, stvorili su dela u kojima je fokus na atmosferi i logici iracionalnog. Stil im je unekoliko poetičniji, izdižući se iz puke naracije, ali i dalje suštinski sveden, i zato verovatno bliži generalnoj publici nego eksperimentalnija proza ovih autora. Naravno, u ovako raznolikom izboru svako će naći nešto za sebe, što samo govori o reprezentativnosti Sazvežđa Lem.
Antologija donosi veliki broj dobrih priča, ali ne možemo se otrgnuti utisku da nije dostigla svoj puni potencijal. Na samom početku prikaza upotrebio sam reč „konceptualno“, i to s razlogom; ideja okupljanja vodećih stvaralaca fantastike na jednom mestu je izuzetna, ali je konačni rezultat ovog puta samo zadovoljavajući. Priče „majstora“ trebalo bi da pokažu veću samosvest i spisateljsku veštinu: i zaista, ko bi – ne znajući imena autora – pomislio da su u pitanju tako značajne ličnosti srpske fantastike? Oni mogu mnogo više ponuditi, a nama ostaje da čekamo promene u nebeskim prilikama koje će ovom sazvežđu – u nekoj budućoj iteraciji – otkriti pun sjaj.
ANTOLOGIJA „SAZVEŽĐE LEM“: AUTORI IZ NAJUŽIH IZBORA ZA NAGRADU STANISLAV LEM
Priređivač: Saša Radonjić
Solaris, 2019
177 str.
