Piše: Nastasja Pisarev
Na Tviter (H) profilu mladog italijanskog pisca i prevodioca Vinčenca Latronika (1984) u opisu stoji „živi u Berlinu i piše tužne knjige“. I njegov četvrti roman „Savršenstva“ u prevodu Jelene Brborić (Booka, 2023) može se okarakterisati kao prilično tužan, iako njegovim junacima ne fali baš ništa.
Ana i Tom su mladi profesionalci, milenijalci koji udobno žive u Berlinu, u osvetljenom stanu sa puno biljaka koji izgleda kao da je ispao sa neke slike sa Pinteresta, često obilaze alternativne izložbe i povremeno putuju na najlepša mesta u Evropi (ali, naravno, pomalo zabačena, svakako ne tamo gde idu svi turisti) gde prave privlačne albume za Instagram; na Fejsbuku i dalje prate šta rade prijatelji koje su ostavili u domovini (u neimenovanoj južnoevropskoj zemlji), preko Tvitera učestvuju u pitanjima koja su od životne važnosti – ko će pobediti na američkim izborima, i šta će biti sa održivim izvorima energije. Vikendom ponekad volontiraju (ili bar dok im se ne učini da više smetaju nego što pomažu), ponekad idu na divlje žurke u klubove poput kontroverznog Kitkata gde ostaju sve dok ne nađu izgovor da se vrate kući, pre nego što se bilo šta kontroverzno desi. U svetu Toma i Ane, ne postoji jasna razlika između slike i stvarnosti, i ona junacima koji očajnički pokušavaju da vode autentičan život neprekidno izmiče.
Ova tragedija tihe, neispunjene, savršene svakodnevice je na neki način gorča i od Bovarijeve „Madam Bovari“. Za junake ove generacije nema oslobođenja od razblažene dolče vite i zaludne, mlake žurke koja se ne završava, i nema bega čak ni kroz dramatične (ako i isprazne) gestove kakvi su dopušteni Floberovoj junakinji. Latronikovi junaci plutaju besciljno kroz predivne berlinske ili lisabonske ili sicilijanske dane bez kraja, zbunjeni zašto ne osećaju sve ono što njihove sopstvene slike sa društvenih medija obećavaju. „Savršenstva“ je tužna i nežna knjiga koja bez osude katalogizuje promašaje i zablude jedne cele generacije, suviše zaštićene kod kuće, pomalo sluđene internetom uz koji su odrastali, zavedene obećanjima o savršenom životu, kosmopolitskoj Evropi, jednakosti i savršenim gradovima kojima se večno može lutati u mladosti koja se nikad ne završava. Kvaka je, ipak, u tome, da se sve završava. I pored toga što je ovaj kratki roman precizna, gotovo klinička kritika milenijalskih navika i nahođenja, u isto vreme je i tužna slika ljudske duše koja teži za srećom koju je teško razumeti. I mada je junaci ne pronalaze, čitalac će, paradoksalno, u ovoj knjizi svakako prepoznati tihu i setnu lepotu u prolaznosti, u beleženju zadovoljstva malih svakodnevnih stvari koje čine život, i nestaju takoreći još dok su nam u rukama.
