Да ли је то баш тако? Размотримо само пар „набацаних“ против-доказа, како бисмо указали на презрену радњу као основу/ткиво/устројство врхунских драмских дела. Софоклов „Краљ Едип“: врхунска „трилер“ тајна, пандемија, покушај државног удара, самоубиство и ослепљење. „Хамлет“: једно самоубиство, ненамерно убиство, пролазак непријатељске војске, тровање здравицом и покољ отрованим мачевима (отуд Најтов оглед о „Хамлету“ и носи назив „Амбасада смрти“). Молијеров „Тартиф“: лажно представљање, фалсификат, отимачина имања, скривање завереничких докумената. Ибзенови „Стубови друштва“: кривоклетство, земљишне махинације због градње железнице, несавесна оправка брода. Чеховљеве „Три сестре“: две прељубе, мобилизација, пожар, смрт у двобоју. Чак и Пиранделових „Шест лица траже писца“: присилни развод, инцест, проституција, двоструко самоубиство…Је ли довољно?
Сад, замислите да су – уместо помоћу презрене радње – атмосфера, емоције и значења поменутих драма обликовани кроз „поетске“ пасаже лажне дистанце, дабоме, оборужане шумом микрофона и „сценским покретом“? А онда то упоредите са поменутим модерним медијима, у којима је радња замењена богатом „рођаком из Америке“ званом „акција“: у њој се углавном исцрпљује холивудска филмска продукција, при чему су аутентични „жанрови радње“ или изумрли (вестерн), или претворени у сурогате тв-серија (трилер). Остатак, нажалост, није ћутање, већ бесконачно брбљање и нагваждање „ситкома“ – дисциплине у којој реч није радња – већ је свака радња сведена на „препознатљиву“ реч , то јест, фразу. То је гладијаторска арена којом све масовније бауљају и наши „позориштници“ – глумци, писци, редитељи – не увиђајући како тиме све више секу грану на којој седе, пардон, даску која живот значи. И радњу.
Насловна фотографија: Pixabay.com
