Da li je to baš tako? Razmotrimo samo par „nabacanih“ protiv-dokaza, kako bismo ukazali na prezrenu radnju kao osnovu/tkivo/ustrojstvo vrhunskih dramskih dela. Sofoklov „Kralj Edip“: vrhunska „triler“ tajna, pandemija, pokušaj državnog udara, samoubistvo i oslepljenje. „Hamlet“: jedno samoubistvo, nenamerno ubistvo, prolazak neprijateljske vojske, trovanje zdravicom i pokolj otrovanim mačevima (otud Najtov ogled o „Hamletu“ i nosi naziv „Ambasada smrti“). Molijerov „Tartif“: lažno predstavljanje, falsifikat, otimačina imanja, skrivanje zavereničkih dokumenata. Ibzenovi „Stubovi društva“: krivokletstvo, zemljišne mahinacije zbog gradnje železnice, nesavesna opravka broda. Čehovljeve „Tri sestre“: dve preljube, mobilizacija, požar, smrt u dvoboju. Čak i Pirandelovih „Šest lica traže pisca“: prisilni razvod, incest, prostitucija, dvostruko samoubistvo…Je li dovoljno?
Sad, zamislite da su – umesto pomoću prezrene radnje – atmosfera, emocije i značenja pomenutih drama oblikovani kroz „poetske“ pasaže lažne distance, dabome, oboružane šumom mikrofona i „scenskim pokretom“? A onda to uporedite sa pomenutim modernim medijima, u kojima je radnja zamenjena bogatom „rođakom iz Amerike“ zvanom „akcija“: u njoj se uglavnom iscrpljuje holivudska filmska produkcija, pri čemu su autentični „žanrovi radnje“ ili izumrli (vestern), ili pretvoreni u surogate tv-serija (triler). Ostatak, nažalost, nije ćutanje, već beskonačno brbljanje i nagvaždanje „sitkoma“ – discipline u kojoj reč nije radnja – već je svaka radnja svedena na „prepoznatljivu“ reč , to jest, frazu. To je gladijatorska arena kojom sve masovnije bauljaju i naši „pozorištnici“ – glumci, pisci, reditelji – ne uviđajući kako time sve više seku granu na kojoj sede, pardon, dasku koja život znači. I radnju.
Naslovna fotografija: Pixabay.com
