Пише: Сања Перић
Суптилним нагнућем Преко Руба и После руба, које кроз недатиране записе и лирску прозу дају „премоћ неисторијском времену“ (С. Владушић), Славко Гордић испитује границе свог стваралачког концепта.
Сто дана континуираног дневничког бележења подсећа на смирено и стрпљиво повлачење нити, којом се рашива некадашња постава Гордићевог књижевнокритичког дела. Кроз аутоиронију у самом чину писања дневника, али и у чину самоприказивања, аутобиографско се преводи на простор једне универзалне приче о идентитету. Дневник као жанр у свим временима буди посебно интересовање читалаца, али Славко Гордић игра двоструко заводљиву игру, ако је аутор и раније објављивао дневничке записе, могу ли и нови имати исту аутентичну снагу? Читаоци су увучени у привид непосредног контакта са писцем, који наизглед разоткрива сферу интимног и личног. У ствари, он проблематизује реторику која је пратила његов јавни лик: живот писца, политичара и књижевног критичара. У исто време Гордић је свестан гласа свог цензора и узалудности сваког покушаја изрицања истине о себи, али и литерарне лепоте свог текста и његове јединствене вредности. Прозирањем притворности која се крије иза искрености и отворености у ономе ја за друге, језик постаје мост који се савладава другост и естетизује стварност и сопствена егзистенција.
Гомбрович свој Дневник почиње од петка, стављајући хроничарско и хронолошко у службу личне поетике и визије жанра. Гордић почиње понедељком, али 29. фебруара 2016, чиме преступ постаје почетна тачка његовог литерарног времена. Испитујући где су могућа прекорачења у „спрезању живота и литературе, дневног и трајног, личног и општег“, аутор превазилази и ограничења традиционалног дневничког бележења. Он уноси делове новинских чланака, књига и писама, даје осврт на поезију Тање Крагујевић, промишља о сопственом и туђем друштвено-политичком ангажману и политичким заблудама, залазећи и у најдубља питања вере и филозофије. Скицира и неколико изврсних портрета савременика, међу којима су и патријарх Павле и Слободан Милошевић. Једна од највећих вредности његове прозе није, ипак, у томе о чему пише, већ како пише, то јест како постиже игривост текста у свом умовању и самовању. Гипкост реченице и бодрина мисли повезане су с рутином градске шетње и трчања, уз коју увек долазе и описи природе. Гордић се не предаје наглашеној експресивности, али бележи промене, раст и бујање, с та наним осећајем за ситно и неименљиво.
Када пише како је све што је речено тек „блед и кус извештај о оном што се заправо догађа“, или пак тврди како „портрет јучерашњег дана није лажан, али јесте елементаран и оскудан“, то није признање сопствене невештине. Није ни поза пред читаоцем, већ узмицање пред оним, схвата Гордић, што се искуством не да савладати или променити сећање је варљиво, језик несавршен, а дневничко огледало неретко мутно и искривље но. У том огледању, међутим, ухваћен је мали одраз времена и стварности, а у ње му, међу другима, и наш лик. Када пита на почетку, пре првог датираног записа: „Шта покреће нашу свест, дамаре и осећања? Чиме тело, дух и душа узвраћају на позиве и дозиве света?“, оно ми у себе уплиће и дневничко ја, али и свако ја које чита Гордићевих „Сто дана“. „Садржајима, бојама и ритмовима оног у чему и чиме живимо“ Гордић ствара и своју поезију свакодневице, показујући како и оскудан дневнички запис може постати неочекивана песма о времену и трајању.
(Агора, Нови Сад, 2024)
Насловна слика: Pixabay.com
