Piše: Sanja Perić
Suptilnim nagnućem Preko Ruba i Posle ruba, koje kroz nedatirane zapise i lirsku prozu daju „premoć neistorijskom vremenu“ (S. Vladušić), Slavko Gordić ispituje granice svog stvaralačkog koncepta.
Sto dana kontinuiranog dnevničkog beleženja podseća na smireno i strpljivo povlačenje niti, kojom se rašiva nekadašnja postava Gordićevog književnokritičkog dela. Kroz autoironiju u samom činu pisanja dnevnika, ali i u činu samoprikazivanja, autobiografsko se prevodi na prostor jedne univerzalne priče o identitetu. Dnevnik kao žanr u svim vremenima budi posebno interesovanje čitalaca, ali Slavko Gordić igra dvostruko zavodljivu igru, ako je autor i ranije objavljivao dnevničke zapise, mogu li i novi imati istu autentičnu snagu? Čitaoci su uvučeni u privid neposrednog kontakta sa piscem, koji naizgled razotkriva sferu intimnog i ličnog. U stvari, on problematizuje retoriku koja je pratila njegov javni lik: život pisca, političara i književnog kritičara. U isto vreme Gordić je svestan glasa svog cenzora i uzaludnosti svakog pokušaja izricanja istine o sebi, ali i literarne lepote svog teksta i njegove jedinstvene vrednosti. Proziranjem pritvornosti koja se krije iza iskrenosti i otvorenosti u onome ja za druge, jezik postaje most koji se savladava drugost i estetizuje stvarnost i sopstvena egzistencija.
Gombrovič svoj Dnevnik počinje od petka, stavljajući hroničarsko i hronološko u službu lične poetike i vizije žanra. Gordić počinje ponedeljkom, ali 29. februara 2016, čime prestup postaje početna tačka njegovog literarnog vremena. Ispitujući gde su moguća prekoračenja u „sprezanju života i literature, dnevnog i trajnog, ličnog i opšteg“, autor prevazilazi i ograničenja tradicionalnog dnevničkog beleženja. On unosi delove novinskih članaka, knjiga i pisama, daje osvrt na poeziju Tanje Kragujević, promišlja o sopstvenom i tuđem društveno-političkom angažmanu i političkim zabludama, zalazeći i u najdublja pitanja vere i filozofije. Skicira i nekoliko izvrsnih portreta savremenika, među kojima su i patrijarh Pavle i Slobodan Milošević. Jedna od najvećih vrednosti njegove proze nije, ipak, u tome o čemu piše, već kako piše, to jest kako postiže igrivost teksta u svom umovanju i samovanju. Gipkost rečenice i bodrina misli povezane su s rutinom gradske šetnje i trčanja, uz koju uvek dolaze i opisi prirode. Gordić se ne predaje naglašenoj ekspresivnosti, ali beleži promene, rast i bujanje, s ta nanim osećajem za sitno i neimenljivo.
Kada piše kako je sve što je rečeno tek „bled i kus izveštaj o onom što se zapravo događa“, ili pak tvrdi kako „portret jučerašnjeg dana nije lažan, ali jeste elementaran i oskudan“, to nije priznanje sopstvene neveštine. Nije ni poza pred čitaocem, već uzmicanje pred onim, shvata Gordić, što se iskustvom ne da savladati ili promeniti sećanje je varljivo, jezik nesavršen, a dnevničko ogledalo neretko mutno i iskrivlje no. U tom ogledanju, međutim, uhvaćen je mali odraz vremena i stvarnosti, a u nje mu, među drugima, i naš lik. Kada pita na početku, pre prvog datiranog zapisa: „Šta pokreće našu svest, damare i osećanja? Čime telo, duh i duša uzvraćaju na pozive i dozive sveta?“, ono mi u sebe upliće i dnevničko ja, ali i svako ja koje čita Gordićevih „Sto dana“. „Sadržajima, bojama i ritmovima onog u čemu i čime živimo“ Gordić stvara i svoju poeziju svakodnevice, pokazujući kako i oskudan dnevnički zapis može postati neočekivana pesma o vremenu i trajanju.
(Agora, Novi Sad, 2024)
Naslovna slika: Pixabay.com
