Wостокова инспирација и радна енергија су непресушни, вечито у трагању за новим сензацијама и провокацијама свакодневног малограђанског трајања са припадајућим (не)моралом и системом (без)вредности (можда најбоље оличеним у наслову филма Миклоша Јанчоа „Приватни пороци – јавне врлине“). Стална провокација и сумња у „вечите истине“ и „моделе за углед“ карактеришу његове стрипове. Упркос субверзивној провокативности, која није омиљена код већине главнотоковских издавача, Wосток је успео да публикује (овде и у свету) завидан број стрип албума а његов најчешћи домаћи издавач је Студентски културни центар Новог Сада, такође наклоњен новотаријама и алтернативи.
Најновија стрип књига проистекла из ове сарадње је дело под провокативним насловом „Живот после смрти“; наслов сугерише религијске конотације, али Wосток се, као и обично, не осећа обавезним да испуни туђа очекивања. Књига, на 104 странице, садржи 40-так сегмената, од краћих стрипова до оних на једној табли, који су настајали у дужем периоду и „покривају“ различита ауторова тематска интересовања. Добар део стрипова рађен је по литерарним предлошцима и инспирисан понајвише причама Кафке односно причама Борхеса и Набора Деволца на које се настављају: афричка народна бајка, поезија Васка Попе те, као референце из популарне бунтовне рок’н’рол субкултуре, песме Јана Кертиса, група „Мизар“, „Стурџис“, „Хускер Ду“, „Џој Дивижн“ али и одабрани бисери новокомпонованих фолк песама…
У сваком од предложака Wосток открива посебни угао онеобичавања реалности, њеног извитоперења у крајње бизарне визуелне сензације које су корак у страну од стандардног, рутинског гледања (без разумевања) а у којима се окружење и актери своде на карикатуре, неретко намерно карикиране или се читава (над)реалност помера у вештачки свет маскираних сподоба у прочишћеним, артифицијелно злослутним пејза- жима. Зачудност и визуелна провокација нису сами себи циљ већ су у функцији разоткривања изопачености образаца на којима се темеље свет а које људи прихватају „здраво за готово“. Апсурдност прича и њихових поенти болно се потцртава гротескним лицима и телима са чудним деформитетима смештеним у (не)очекиване међусобне односе. Wосток нимало није нежан према том окружењу „ружних, прљавих и злих“ (били они сасвим мали људи или моћни политичари), али не прелази границу која води у памфлете и морализаторство. Он, као некакав стриповски Бројгел, само бележи оно што види. Ни у својим самосталним причама Wосток не „бежи“ од фрустрираности и беспризорности актера које, пак, ефектно (и урнебесно) спаја са општим местима националних менталитета и подразумеваних епских елемената (све са обавезним поносним бркатим ђетићима).
Као што је разноврстан, свеж и интригантан у причама Wосток је једнако атрактиван и у цртежу. Књига „Живот после смрти“ пример је богате разноврсности једне од његових графичких линија, поред оне која негује рудиментарни, „дечији“ цртеж односно „новопримитивистички цртеж“; овде знатижељни читалац/гледалац бива затечен оштрим кјароскуро сударима црних површина са чистом белином између којих су често густе мреже линија, статичним поставкама које сугеришу дозу помпезности и театралности у сасвим неочекиваним приликама. Исто су тако злослутне прилике са маскама, огрнуте дугим плаштевима смештене уз ликове враголастих мачака са наочарима, вампира или лутака налик Пинокију; сукоби се сасвим неочекивано решавају испуцавањем из базука док одасвуд вире избуљене очи и исукани ножеви… Тај невероватни колоплет цртачких бравура појачава већ помињану зачудност и онеобичавање догађаја, простора и времена творећи самосвојну играрију, високо стилизовану, маниристички прецизну и доследно спровођену тако да заводи поглед и буди прегршт асоцијација.
Речју, стрип збирка „Живот после смрти“ Данила Милошева Wостока потврђује његову јединствену уметничку личност која, као ретко која у пределима 9. уметности, уме да споји тривијално и узвишено, приземно и продуховљено, нудећи читаоцима непоновљиве узлете и уметничке сензације.
Насловна фотографија: Youtube Printscreen / RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal
