Пише: Драгана Јовановић
Две године након дебитантског романа Болдвин (2019, Лом), Милица Вучковић објављује дело примамљивог наслова Смртни исход атлетских повреда (2021, Booka). За разлику од наслова, обим самог романа није превелик и време уложено у његово читање пропорционално је вожњи аутобусом у оба смера на релацији Железник–центар Београда (експериментално доказано), иако ауторка Железник представља по угледу на приче старијих кад желе да завaрају децу па пут до школе у њихове време представљају као успон у оба смера. Ако бисмо по корицама претпоставили да се ради о некаквом спортском миљеу унутар дела, не бисмо били у потпуности у криву – уколико сам живот схватамо као атлетску дисциплину чију мрачнију страну чине неретке повреде, односно успони и падови. Иако је можда претходна реченица звучала као клише, оградићемо се од такве карактеризације романа, а разлози су вишеструки.
Милица Вучковић проговара о тешкој, али и те како актуелној социјалној теми не само у свакодневици људи, већ и на јавној сцени. Узимајући Еву за носиоца свог дела, али и за репрезента једног зачараног круга који чине насилник и жртва, ауторка приказује психопатологију једног односа, не штедећи читаоца непријатних, али реалних сцена. Писан у виду исповести, једноставног стила, са реченицима јасног контекста, роман сви могу разумети, а нажалост велики број читалаца се може и пронаћи у његовом садржају, ако не директним искуством, а оно посредним.
У семантици имена јунака (Ева, Вера, Виктор) може се потражити нешто дубљи смисао са примесама библијског. Ева која греши у односу према себи, Вера која функционише као прототип пожељног, испуњеног живота и Виктор који у себи обједињује вишеструке крајности. У исто време, он је продукт друштвено девастираног живота, борац за права угњетаваних (радничке класе, жена), али и манипулатор и насилник, чије су намере заоденуте у реченице које обилују снагом и лепотом израза, али чије је семантичка обојеност упитна.
У контрастима којима је прибегла градећи Викторов готово карикатурални лик, чини се да ауторка није успела изградити једну аутентичну слику, представу у коју би се без преседана могло поверовати. Ипак, карикатуралност би се могла схватити и као намера ауторке да изрази критички однос према лажним борцима за људска права, конкретно свима онима који се заогрћу плаштом феминизма, без суштинског уплива у значај и вредности тога покрета. Овако изграђену концепцију можемо схватити и као афирмацију „модерног патријархата“, оног који се труди да докаже равноправност и непостојање супериорности у корист мушког пола, али који од својих негативних страна не успева побећи.
Дајући реч наратору чији животни пут нема везе са књижевним занатом, ауторка у исто време решава питање стила, али показује и његове слабости. Проблемско питање атлетских повреда јесте управо њихова транспарентност. Читаоцу је све унапред предочено. Он не мора да се помучи да би наслутио дешавање које следи или назрео ко је у причи лош момак, што суштински не би била замерка да се оваква студија једног случаја не одређује књижевним атрибутима.
Лишено естетизације, ово дело је врло лако могло да склизне у другу крајност – крајност која је патетична. Међутим, то се не дешава. Играјући на врло танкој жици осетљивости и огољености главних јунака, ауторка успева да одржи баланс и да своје дело конструише тако да буде вредно читања. Реченица Милице Вучковић је ангажована, њен циљ једа изазове емоцију која суштински нешто значи и мења. Искази који се приписују Виктору долазе као подсетник да се иза јаких речи, идеолошких прокламованих ставова најчешће крије сушта супротност и Ева долази као жртва такве манипулације, заведена умешношћу говорника не разликује форму од садржаја, истину од онога што би она желела да јесте истина.
Да уметност треба да мења на боље идеја је која датира још од античких мислилаца Платона и Аристотела. Платон ће у својој Држави развити идеју о примерености садржаја узрасту и капацитету реципијената, наглашавајући тиме етичку димензију уметности. Иако је етичка димензија изразита карактеристика овог романа, има ли катарзичног дејства? Крај остаје недоречен и врло лако може бити схваћен нихилистички. Нема позитивног исхода за Еву; смртан исход њених повреда постаје известан. Такво гледиште за читаоца који се пронађе у садржају дела може бити узнемирујући уколико у себи не изнађе капацитете да га прихвати као позив на реакцију и потрагу за помоћи.
Ипак, како је перфекат доминантно време – крај дела који долази изненада, крај без краја могао би се посматрати и као моменат у ком Ева ставља тачку на своја опраштања и страдања, док би смртни исход њених повреда на тај начин изродио нову снагу и вољу о којој се не фабулира, јер туга је далеко погоднија за писану реч. Оптимистичка визија завршетка романа повећава његову друштвену вредност и донекле оправдава омашке које спадају у подручје књижевности. Чини се свакако да Милица Вучковић бира да литераризује један укорењен проблем више како би скренула пажњу на његово трајање и тежину, а мање ради личних књижевних претензија и чини се да је управо та поштеност и препозната међу публиком што потврђује број распродатих примерака. И ту замерке нема.
СМРТНИ ИСХОД АТЛЕТСКИХ ПОВРЕДА
Милица Вучковић
Booka, 2021
146 стр.