Piše: Dragana Jovanović
Dve godine nakon debitantskog romana Boldvin (2019, Lom), Milica Vučković objavljuje delo primamljivog naslova Smrtni ishod atletskih povreda (2021, Booka). Za razliku od naslova, obim samog romana nije prevelik i vreme uloženo u njegovo čitanje proporcionalno je vožnji autobusom u oba smera na relaciji Železnik–centar Beograda (eksperimentalno dokazano), iako autorka Železnik predstavlja po ugledu na priče starijih kad žele da zavaraju decu pa put do škole u njihove vreme predstavljaju kao uspon u oba smera. Ako bismo po koricama pretpostavili da se radi o nekakvom sportskom miljeu unutar dela, ne bismo bili u potpunosti u krivu – ukoliko sam život shvatamo kao atletsku disciplinu čiju mračniju stranu čine neretke povrede, odnosno usponi i padovi. Iako je možda prethodna rečenica zvučala kao kliše, ogradićemo se od takve karakterizacije romana, a razlozi su višestruki.
Milica Vučković progovara o teškoj, ali i te kako aktuelnoj socijalnoj temi ne samo u svakodnevici ljudi, već i na javnoj sceni. Uzimajući Evu za nosioca svog dela, ali i za reprezenta jednog začaranog kruga koji čine nasilnik i žrtva, autorka prikazuje psihopatologiju jednog odnosa, ne štedeći čitaoca neprijatnih, ali realnih scena. Pisan u vidu ispovesti, jednostavnog stila, sa rečenicima jasnog konteksta, roman svi mogu razumeti, a nažalost veliki broj čitalaca se može i pronaći u njegovom sadržaju, ako ne direktnim iskustvom, a ono posrednim.
U semantici imena junaka (Eva, Vera, Viktor) može se potražiti nešto dublji smisao sa primesama biblijskog. Eva koja greši u odnosu prema sebi, Vera koja funkcioniše kao prototip poželjnog, ispunjenog života i Viktor koji u sebi objedinjuje višestruke krajnosti. U isto vreme, on je produkt društveno devastiranog života, borac za prava ugnjetavanih (radničke klase, žena), ali i manipulator i nasilnik, čije su namere zaodenute u rečenice koje obiluju snagom i lepotom izraza, ali čije je semantička obojenost upitna.
U kontrastima kojima je pribegla gradeći Viktorov gotovo karikaturalni lik, čini se da autorka nije uspela izgraditi jednu autentičnu sliku, predstavu u koju bi se bez presedana moglo poverovati. Ipak, karikaturalnost bi se mogla shvatiti i kao namera autorke da izrazi kritički odnos prema lažnim borcima za ljudska prava, konkretno svima onima koji se zaogrću plaštom feminizma, bez suštinskog upliva u značaj i vrednosti toga pokreta. Ovako izgrađenu koncepciju možemo shvatiti i kao afirmaciju „modernog patrijarhata“, onog koji se trudi da dokaže ravnopravnost i nepostojanje superiornosti u korist muškog pola, ali koji od svojih negativnih strana ne uspeva pobeći.
Dajući reč naratoru čiji životni put nema veze sa književnim zanatom, autorka u isto vreme rešava pitanje stila, ali pokazuje i njegove slabosti. Problemsko pitanje atletskih povreda jeste upravo njihova transparentnost. Čitaocu je sve unapred predočeno. On ne mora da se pomuči da bi naslutio dešavanje koje sledi ili nazreo ko je u priči loš momak, što suštinski ne bi bila zamerka da se ovakva studija jednog slučaja ne određuje književnim atributima.
Lišeno estetizacije, ovo delo je vrlo lako moglo da sklizne u drugu krajnost – krajnost koja je patetična. Međutim, to se ne dešava. Igrajući na vrlo tankoj žici osetljivosti i ogoljenosti glavnih junaka, autorka uspeva da održi balans i da svoje delo konstruiše tako da bude vredno čitanja. Rečenica Milice Vučković je angažovana, njen cilj jeda izazove emociju koja suštinski nešto znači i menja. Iskazi koji se pripisuju Viktoru dolaze kao podsetnik da se iza jakih reči, ideoloških proklamovanih stavova najčešće krije sušta suprotnost i Eva dolazi kao žrtva takve manipulacije, zavedena umešnošću govornika ne razlikuje formu od sadržaja, istinu od onoga što bi ona želela da jeste istina.
Da umetnost treba da menja na bolje ideja je koja datira još od antičkih mislilaca Platona i Aristotela. Platon će u svojoj Državi razviti ideju o primerenosti sadržaja uzrastu i kapacitetu recipijenata, naglašavajući time etičku dimenziju umetnosti. Iako je etička dimenzija izrazita karakteristika ovog romana, ima li katarzičnog dejstva? Kraj ostaje nedorečen i vrlo lako može biti shvaćen nihilistički. Nema pozitivnog ishoda za Evu; smrtan ishod njenih povreda postaje izvestan. Takvo gledište za čitaoca koji se pronađe u sadržaju dela može biti uznemirujući ukoliko u sebi ne iznađe kapacitete da ga prihvati kao poziv na reakciju i potragu za pomoći.
Ipak, kako je perfekat dominantno vreme – kraj dela koji dolazi iznenada, kraj bez kraja mogao bi se posmatrati i kao momenat u kom Eva stavlja tačku na svoja opraštanja i stradanja, dok bi smrtni ishod njenih povreda na taj način izrodio novu snagu i volju o kojoj se ne fabulira, jer tuga je daleko pogodnija za pisanu reč. Optimistička vizija završetka romana povećava njegovu društvenu vrednost i donekle opravdava omaške koje spadaju u područje književnosti. Čini se svakako da Milica Vučković bira da literarizuje jedan ukorenjen problem više kako bi skrenula pažnju na njegovo trajanje i težinu, a manje radi ličnih književnih pretenzija i čini se da je upravo ta poštenost i prepoznata među publikom što potvrđuje broj rasprodatih primeraka. I tu zamerke nema.
SMRTNI ISHOD ATLETSKIH POVREDA
Milica Vučković
Booka, 2021
146 str.
