Idea Vilariño, „Ya no“
Ya no será
ya no
no viviremos juntos no criaré a tu hijo no coseré tu
ropa no te tendré de noche no te besaré al irme nunca
sabrás quién fui por qué me amaron otros.
No llegaré a saber por qué ni cómo nunca ni si era de
verdad lo que dijiste que era ni quién fuiste ni qué fui
para ti ni cómo hubiera sido vivir juntos
querernos
esperarnos
estar.
Ya no soy más que yo para siempre y tú ya
no serás para mí más que tú. Ya no estás en un día
futuro no sabré dónde vives con quién
ni si te acuerdas.
No me abrazarás nunca como esa noche nunca.
No volveré a tocarte.
No te veré morir.
* * *
Пише: Лазар Букумировић
Година 1945. је вишеструко значајна за уругвајску културну историју. Она је означила развитак нове генерације мислилаца, политичара, књижевника и научника који ће државу у потпуности модернизовати. Исте године двадесетпетогодишња Идеа Виларињо (Idea Vilariño) објављује прву збирку песама, La suplicante[1]. Поред ње, у регистру имена такозване „Генерације 45“ (Generación del 45), може се пронаћи, између осталих, и Марио Бенедети, већ увелико преведен и афирмисан код нас[2]. Групи је, иако не генерацијски, био близак у то време чувен књижевник Хуан Карлос Онети (Juan Carlos Onetti)[3], условно речено узор млађим уметницима, касније и Идеина велика, готово опсесивна љубав.
Идеа Виларињо рођена је у Монтевидеу 1920. у породици образованих родитеља. Мајка, Хосефина Романи, била је врсан познавалац европске књижевности, а отац, Леонардо Виларињо био је чувени анархиста. Поред Идее, имали су још четворо деце сличних апстрактних имена: Нумен, Поема (срп. Песма), Алма (срп. Душа) и Азул (срп. Плава). У подстицајном окружењу, Виларињо је прве стихове написала у најранијој младости, надахнута разноврсном лектиром. Књижевност је касније и студирала и предавала. Искуство читања је изузетно приметно у њеним песмама, не кроз директне цитате и референце којима је модернизам презасићен, већ кроз завидну ерудицију. У позној фази стваралашта је у интервјуу на питање о утицајима одговорила очигледном чињеницом да на њу утиче толико писаца да на крају заправо не утиче нико.
Њена се поезија грубо може окарактерисати као исповедна. У стиховима лишеним интерпункције, са честим понављањима, често састављеним од испрекиданих реченица, изузетне реторичности, гради се лик лирског субјекта-Идее, жене разочаране у љубав и живот, која своје разочарање упорно потврђује изнова ишчекујући срећу и мир.
Идеин бол је дубоко личан; он није егзистенцијалан или филозофски. Он је емотивног порекла. У њему нема никакве апстрактности европских интелектуалаца. Њен понор није кафкијански, нити је њено безнађе сиорановско. Оно произилази из примарно хуманог осећања света, из безмало стереотипно схваћене латиноамеричке страсти.
Поезија овог континетна, несумњиво недовољно позната, право је освежење у западњачкој књижевности. Она се враћа својим изворима, не играјући значењски махом празне постмодернистичке игре. Она је дубоко истинита и потресна. Сама Идеа је говорила да иако у животу постоји могућност да се лаже, у поезији нема места неистини.
У својој „истинитој“ поезији писала је највише о љубави, о својој турбулентној афери са Онетијем, са којим је и живела, ког је више пута избацивала из куће и ког је увек изнова прихватала, иако је био ожењен. Сећајући се њиховог односа, Идеа је Онетија описала као „последњег мушкарца у ког је требало да се заљуби“ и као „човека супротног од свега што јој је икад било потребно“. Бројне су песме у којима поетизује бол после још једног раскида, попут „Више не“ („Ya no“), многобројних песама истог наслова – „Збогом“ („Adiós“), до језгровитих очајничких песама из збирке Не (No)[4]. Њихова љубав постала је делимично и урбана легенда, од мистериозног Идеиног опроштаја са Онетијем на самрти до његовог последњег писма љубавници: „Платићу ти сном“. Виларињо је у неузвраћеној љубави себи наудила емотивно и психолошки. Никада се није удала, нити је имала децу.
Својим песмама очајнички је тражила излаз. Пошто је била атеиста, није било ни говора о некаквом религиозном спасу. Сматрала је да би заправо било горе да Бог постоји и да би онда живот био сразмерно болнији и страшнији. Религија стога и није честа тема у њеном опусу. Ретке су песме, попут оне у којој две звезде види као сабласне Божије очи. Чешће, мада такође у невеликом броју, су патриотске песме, од којих су неке добиле и музичку пратњу и постале веома популарне[5].
Преводила је Шекспира на шпански и допринела његовој популарности у Јужној Америци. Била је уредница и оснивач бројних књижевних часописа. Писала је и есеје и књижевну критику. Била је страствени љубитељ танга, дивила се мору, али ништа није могло да излечи њену усамљеност. Једино је смрт била сигурна и у многим стиховима Идеа као да пева на самрти или већ мртва, од детињства подложна бројним болестима, који су оставили озбиљне последице и касније у животу.
Уругвајска песникиња преминула је 2009. у родном Монтевидеу након успешне операције, већ остарела, у осамдесет деветој години, не успевајући да се од медицинског захвата опорави. За живота је објавила бројне збирке, антологије и изборе. Као најуспелије критика је издвојила Ноктурне (Nocturnos), Љубавне песме (Poemas de amor) и Не (No). Превођена је на бројне светске језике, укључујући енглески, италијански, немачки и португалски. Ни готово осам деценија од појаве Идее Виларињо на уругвајској књижевној сцени, не јењава интересовање читалаца за једноставне, али ништа мање колосалне стихове велике истинске песникиње.
Идеа Виларињо, „Више не“
(превод са шпанског: Лазар Букумировић)
Више неће бити
више не
нећемо живети заједно нећу подићи твоје дете нећу ушивати твоје
одело нећу те имати ноћу нећу те љубити док одлазим никад
нећеш знати ко сам била зашто су ме волели други.
Нећу успети да сазнам зашто ни како никад ни да ли је била
истина оно што си рекао да јесте ни ко си био ни ко сам за тебе
била ни како би било живети заједно
волети се
чекати се
бити.
Више нисам више него што јесам заувек и ти више
нећеш мени бити више него што јеси. Више ниси
једног будућег дана нећу знати где живиш са ким
ни да ли се уопште сећаш.
Нећеш ме загрлити никад као оне ноћи никад.
Нећу те поново додирнути.
Нећу те видети како умиреш.
__________________________________________________
[1] Наслов збирке је теже преводив на српски језик. Дословни превод би био Молилац, међутим наслов је у женском роду, стога га је прикладније превести као Она која моли. Тиме се губе одређене игре значењима са именицом suplicio (казна, мучење) и глаголом suplir (допунити, заменити). Иако не етимолошки сродне, ове речи на плану звучења откривају кључне теме Идеине поезије: наду, бол и несталност идентитета.
[2] Објављена су следећа дела: Смрт и друга изненађења (1982, Просвета; прев. Ксенија Билбија, Милена Тробозић), Предах (2019, Хоплит; прев. Далибор Солдатић) и Чудно, чудесно, чудовишно: приче из Монтевидеа (2021, Red box; прев. Ксенија Билбија, Милена Тробозић Garfield).
[3] Онетијев роман Бродоградилиште је изашао 1984. у Просвети у преводу Марије Димитријевић. Његов првенац, El pozo (Бунар), сматра се првим „новим романом“ латиноамеричке књижевности.
[4] Као илустративни пример преводимо осму песму збирке: „Лаж је. / Несумњиво. / Али шта / али како / али на који други начин / са којим лицем / наставити живот / наставити.“
[5] https://youtu.be/NXbEfPDyjd8
