Пише: Ленка Настасић
Роман Замалек (2020, Лагуна) српско–португалског писца Дејана Тиага Станковића освежавајућа је белетристика, бедекер који држи пажњу упркос (или због?) упорног изневеравања читаочевог очекивања. Роман је подигао поприличну буру читалаца, што се релативно ретко виђа када је у питању жанр близак путопису. Поднаслов „Роман о кисмету“ срачунатим избором речи изазива знатижељу, што је и окосница читавог дела у погледу термина египатске културе и мухамеданске вероисповести који су умногоме непознанице просечном читаоцу . Аутор поглављима од по свега неколико страница даје лексикон занимљивих речи и своју визију животне филозофије становника Каира, да би се радња даље развијала на бази тих, углавном непродубљених и површно сагледаних, стереотипних представа о људима.
Роман прати кисмет (судбину, усуд, предодређеност) становника Каира, са посебним освртом на богаташку четврт Замалек и људе који са њом долазе у интеракцију. Приповедачка перспектива је смештена у монологе и разматрања западњакиње Арне, странкиње, југословенског порекла по мајци. Аутор смењује поступке изношења куриозитета, пејзажа и путописних описа предела Египта ретроспективом Арниног живота у читавој (пешчаној) олуји стране земље. Тако сазнајемо ко су џини и зашто их се треба клонити, шта је харам, а шта хифад и како они утичу на положај жене у строго утврђеној структури друштва.
Главна јунакиња романа је углавном незаинтересована за превазилажење својих почетних ставова о људима и култури, што је објашњено као одбрамбени механизам од суровости света. Ипак, наведено нам услед дистанцираности даје призвук елитистички посматраног Каира, без стварног приближавања и асимилације и након највећег дела живота тамо проведеног. Саодносно томе, лексиконски дати појмови делују уметнути, недовољно разрађени и образложени, те остају на нивоу бедекерске занимљивости, уместо да својим присуством обогате искуство жанра који претендује на роман-путопис. Изузев провлачења кисмета као покретача свих радњи и рефренског помињања „иншала“ у реченицама свих говорника, остали покушаји приказа културних образаца остају на нивоу крокија.
Дејан Тиаго Станковић у више наврата у роману открива свест о себи као књижевнику, поготово о рационалној компоненти писања. Инсистира се на причи као богатству које „ожиљке саопштава свету“, али и на улози самог причања као облика приближавања другима. Свест о немерљивом значају избора праве речи за становнике Египта добија искривљену слику у Арниним речима. Тако уз слабија, клишеирана места романа додаје Арнин подругљив коментар „поето“, или има потребу да истакне да „зна да звучи као излизана фраза“, док уз романтизоване речи сугерише да је „то негде прочитао“, као да истовремено и окривљује и оправдава самог себе. На исти начин, прича је усмерена спорадичним појављивањем романтичарске ироније да нас подсети да су Арнине речи плод његовог стваралаштва. Аутор свесно користи већ превазиђене обрасце, што нужно оставља горак укус након читања.
Јасно је видљива социјално ангажована компонента писања, као једна од пратећих компоненти писања о туђем уопште. Тежња да се опише равнодушност и пасивност жена у Египту остаје незадовољена западњачким погледом Арнине склоности ка генерализовању и симплификацији конзервативних ставова. Контрастирајући ликове Алисе и Еме, аутор отвара питање тешких судбина жена условљено местом њихових живота, што је улога и поновног помињања процедуре хифада као женског гениталног сакаћења. На овом месту, као и на местима неразрашњене Костине смрти или питања нестанка Асада Станковић прекида причу недовољно објашњену и оставља читаоца изневереног хоризонта очекивања. Чини се да су приче започете да би се отворила питања на која су сви одговори истовремено недовољни и сувишни. Тежак положај појединца постаје само један од делова меморије већ остареле Арне која једнодимензионално излаже свој живот, тако да нам пружа шта и колико она жели.
Имајући у виду богатство описа и верно приказивање пустиње у свој својој нежности и суровости уз истовремено закидање на истрајнијој карактеризацији јунака, роман Замалек оставља читаоца неусаглашених утисака. Дејан Тиаго Станковић ствара псеудопутописни, псеудотрилер роман. Може ли се назвати путописом роман који описује двадесет година проведених на једном месту? Може ли трилер бити роман у коме сваки конфликт почива на незнању, а затим и разјашњењу које ништа не разјашњава у довољној мери? Проблематика жанра овде постаје занемарљива, а фрагментарни прикази живота главне јунакиње су само занимљива литература – лимунадица. Роман је на граници успелог путописа, може попунити недељно поподне, али не и представљати дело веће уметничке вредности.
ЗАМАЛЕК: РОМАН О КИСМЕТУ
Дејан Тиаго Станковић
Лагуна, 2020
350 стр.
