Idea Vilariño, „Ya no“
Ya no será
ya no
no viviremos juntos no criaré a tu hijo no coseré tu
ropa no te tendré de noche no te besaré al irme nunca
sabrás quién fui por qué me amaron otros.
No llegaré a saber por qué ni cómo nunca ni si era de
verdad lo que dijiste que era ni quién fuiste ni qué fui
para ti ni cómo hubiera sido vivir juntos
querernos
esperarnos
estar.
Ya no soy más que yo para siempre y tú ya
no serás para mí más que tú. Ya no estás en un día
futuro no sabré dónde vives con quién
ni si te acuerdas.
No me abrazarás nunca como esa noche nunca.
No volveré a tocarte.
No te veré morir.
* * *
Piše: Lazar Bukumirović
Godina 1945. je višestruko značajna za urugvajsku kulturnu istoriju. Ona je označila razvitak nove generacije mislilaca, političara, književnika i naučnika koji će državu u potpunosti modernizovati. Iste godine dvadesetpetogodišnja Idea Vilarinjo (Idea Vilariño) objavljuje prvu zbirku pesama, La suplicante[1]. Pored nje, u registru imena takozvane „Generacije 45“ (Generación del 45), može se pronaći, između ostalih, i Mario Benedeti, već uveliko preveden i afirmisan kod nas[2]. Grupi je, iako ne generacijski, bio blizak u to vreme čuven književnik Huan Karlos Oneti (Juan Carlos Onetti)[3], uslovno rečeno uzor mlađim umetnicima, kasnije i Ideina velika, gotovo opsesivna ljubav.
Idea Vilarinjo rođena je u Montevideu 1920. u porodici obrazovanih roditelja. Majka, Hosefina Romani, bila je vrsan poznavalac evropske književnosti, a otac, Leonardo Vilarinjo bio je čuveni anarhista. Pored Idee, imali su još četvoro dece sličnih apstraktnih imena: Numen, Poema (srp. Pesma), Alma (srp. Duša) i Azul (srp. Plava). U podsticajnom okruženju, Vilarinjo je prve stihove napisala u najranijoj mladosti, nadahnuta raznovrsnom lektirom. Književnost je kasnije i studirala i predavala. Iskustvo čitanja je izuzetno primetno u njenim pesmama, ne kroz direktne citate i reference kojima je modernizam prezasićen, već kroz zavidnu erudiciju. U poznoj fazi stvaralašta je u intervjuu na pitanje o uticajima odgovorila očiglednom činjenicom da na nju utiče toliko pisaca da na kraju zapravo ne utiče niko.
Njena se poezija grubo može okarakterisati kao ispovedna. U stihovima lišenim interpunkcije, sa čestim ponavljanjima, često sastavljenim od isprekidanih rečenica, izuzetne retoričnosti, gradi se lik lirskog subjekta-Idee, žene razočarane u ljubav i život, koja svoje razočaranje uporno potvrđuje iznova iščekujući sreću i mir.
Idein bol je duboko ličan; on nije egzistencijalan ili filozofski. On je emotivnog porekla. U njemu nema nikakve apstraktnosti evropskih intelektualaca. Njen ponor nije kafkijanski, niti je njeno beznađe sioranovsko. Ono proizilazi iz primarno humanog osećanja sveta, iz bezmalo stereotipno shvaćene latinoameričke strasti.
Poezija ovog kontinetna, nesumnjivo nedovoljno poznata, pravo je osveženje u zapadnjačkoj književnosti. Ona se vraća svojim izvorima, ne igrajući značenjski mahom prazne postmodernističke igre. Ona je duboko istinita i potresna. Sama Idea je govorila da iako u životu postoji mogućnost da se laže, u poeziji nema mesta neistini.
U svojoj „istinitoj“ poeziji pisala je najviše o ljubavi, o svojoj turbulentnoj aferi sa Onetijem, sa kojim je i živela, kog je više puta izbacivala iz kuće i kog je uvek iznova prihvatala, iako je bio oženjen. Sećajući se njihovog odnosa, Idea je Onetija opisala kao „poslednjeg muškarca u kog je trebalo da se zaljubi“ i kao „čoveka suprotnog od svega što joj je ikad bilo potrebno“. Brojne su pesme u kojima poetizuje bol posle još jednog raskida, poput „Više ne“ („Ya no“), mnogobrojnih pesama istog naslova – „Zbogom“ („Adiós“), do jezgrovitih očajničkih pesama iz zbirke Ne (No)[4]. Njihova ljubav postala je delimično i urbana legenda, od misterioznog Ideinog oproštaja sa Onetijem na samrti do njegovog poslednjeg pisma ljubavnici: „Platiću ti snom“. Vilarinjo je u neuzvraćenoj ljubavi sebi naudila emotivno i psihološki. Nikada se nije udala, niti je imala decu.
Svojim pesmama očajnički je tražila izlaz. Pošto je bila ateista, nije bilo ni govora o nekakvom religioznom spasu. Smatrala je da bi zapravo bilo gore da Bog postoji i da bi onda život bio srazmerno bolniji i strašniji. Religija stoga i nije česta tema u njenom opusu. Retke su pesme, poput one u kojoj dve zvezde vidi kao sablasne Božije oči. Češće, mada takođe u nevelikom broju, su patriotske pesme, od kojih su neke dobile i muzičku pratnju i postale veoma popularne[5].
Prevodila je Šekspira na španski i doprinela njegovoj popularnosti u Južnoj Americi. Bila je urednica i osnivač brojnih književnih časopisa. Pisala je i eseje i književnu kritiku. Bila je strastveni ljubitelj tanga, divila se moru, ali ništa nije moglo da izleči njenu usamljenost. Jedino je smrt bila sigurna i u mnogim stihovima Idea kao da peva na samrti ili već mrtva, od detinjstva podložna brojnim bolestima, koji su ostavili ozbiljne posledice i kasnije u životu.
Urugvajska pesnikinja preminula je 2009. u rodnom Montevideu nakon uspešne operacije, već ostarela, u osamdeset devetoj godini, ne uspevajući da se od medicinskog zahvata oporavi. Za života je objavila brojne zbirke, antologije i izbore. Kao najuspelije kritika je izdvojila Nokturne (Nocturnos), Ljubavne pesme (Poemas de amor) i Ne (No). Prevođena je na brojne svetske jezike, uključujući engleski, italijanski, nemački i portugalski. Ni gotovo osam decenija od pojave Idee Vilarinjo na urugvajskoj književnoj sceni, ne jenjava interesovanje čitalaca za jednostavne, ali ništa manje kolosalne stihove velike istinske pesnikinje.
Idea Vilarinjo, „Više ne“
(prevod sa španskog: Lazar Bukumirović)
Više neće biti
više ne
nećemo živeti zajedno neću podići tvoje dete neću ušivati tvoje
odelo neću te imati noću neću te ljubiti dok odlazim nikad
nećeš znati ko sam bila zašto su me voleli drugi.
Neću uspeti da saznam zašto ni kako nikad ni da li je bila
istina ono što si rekao da jeste ni ko si bio ni ko sam za tebe
bila ni kako bi bilo živeti zajedno
voleti se
čekati se
biti.
Više nisam više nego što jesam zauvek i ti više
nećeš meni biti više nego što jesi. Više nisi
jednog budućeg dana neću znati gde živiš sa kim
ni da li se uopšte sećaš.
Nećeš me zagrliti nikad kao one noći nikad.
Neću te ponovo dodirnuti.
Neću te videti kako umireš.
__________________________________________________
[1] Naslov zbirke je teže prevodiv na srpski jezik. Doslovni prevod bi bio Molilac, međutim naslov je u ženskom rodu, stoga ga je prikladnije prevesti kao Ona koja moli. Time se gube određene igre značenjima sa imenicom suplicio (kazna, mučenje) i glagolom suplir (dopuniti, zameniti). Iako ne etimološki srodne, ove reči na planu zvučenja otkrivaju ključne teme Ideine poezije: nadu, bol i nestalnost identiteta.
[2] Objavljena su sledeća dela: Smrt i druga iznenađenja (1982, Prosveta; prev. Ksenija Bilbija, Milena Trobozić), Predah (2019, Hoplit; prev. Dalibor Soldatić) i Čudno, čudesno, čudovišno: priče iz Montevidea (2021, Red box; prev. Ksenija Bilbija, Milena Trobozić Garfield).
[3] Onetijev roman Brodogradilište je izašao 1984. u Prosveti u prevodu Marije Dimitrijević. Njegov prvenac, El pozo (Bunar), smatra se prvim „novim romanom“ latinoameričke književnosti.
[4] Kao ilustrativni primer prevodimo osmu pesmu zbirke: „Laž je. / Nesumnjivo. / Ali šta / ali kako / ali na koji drugi način / sa kojim licem / nastaviti život / nastaviti.“
[5] https://youtu.be/NXbEfPDyjd8
