Пише: Милутин Ж. Павлов
ДОК ОГЛЕД КЛИЗИ ОКОМ ИЗМЕЂУ РЕЧИ
Тихи човек Драгољуб Павлов, није халабучни комедијант, не лакта се међу наградним рентијерима, али пртљажно личи на упаковану коферчину стваралачких уприличених звања: фотодетаљиста, перформансер пробране врсте, вешт ликовни фарбаџија, филморуж. Радове Боре Виторца и Драгољуба Павлова, из давних шездесетих, цртежно, није случајно откупила 2016. године њујоршка МоМа. Кадриран је и филмски уз маркантно штиво у часопису „Арт ин Америка“. На његово песничко федерисање указивао ми је и Вујица Решин Туцић. Да, Д. Павлов је лирик неоаванградно увек „нових измењених правила“ како и сам вели у поемски разастрој „Ниниви“. Гротескна експресивност рефлексно опстаје у њему. Смех и суза сусрећу се у плетиву наизменично као снег и киша, без обзира на залутале казаљке сатне. Он и када је меланхолично, условно речено, зрикав за ствари око себе пева бурлескно.
Увек сам га доживљавао, са те лирске стране, кловновски бурлескно; сваким стихом полумрко врти секвенце немих филмова попут Китона и Чаплина. И књига, (Драгољуб Павлов: ПУТ У ЛИЛИПУТ, Културни центар Новог Сада, 2022), јесте штим тог и таквог секвенцирања и „када се забављач умори/ остаје потпуно сам/ цветом тишине заштићен.“ Он је „ружеван“ и уврнуто душеван, пева: „Уз дрхтај струне/ лица се круне“ као у циркусу, смеховито.
Д. Павлов је опходан према џемперима и цибзарима, чарапама поцепаних личности, ироничарима отворено-затворених илузија уз „чегртаљке, ногаре, штипаљке за десну ногавицу/ при вожњи бициклом“. Боже, како сам чезнуо у раном детињству да и сам, у одраслој вожњи бициклом, имам штипаљку на панталонској ногавици. Његова стиховања су сва у обрнутим сликама изврнуте стварности са дуплираном експозицијом: „брод прелази/ преко дрвеног моста/ брод је узан и дугачак/ мост још дужи и ужи.“
Доживљаји су код овога песника отворене ране које треба зацелити поезијом: „На коњу/ на старој фотографији/ обојеној делимично/ јаши непомично/ драги отац мој/ у кајити/ у посмртној свити.“ Све је некако постхумно у пејзажу који је сав у позлати сумрака. Како напомиње и Ненад Милошевић у поговору песничких описанија: „То је поезија пуна саспенса, против појма, која слама смисао и значење, али својом наизглед наивношћу изнова и на нов начин покушава да означи биће“ у оставштини времена, зар не?! Да, тако и јесте: „тужни дужде пуже/ нужно жудан ружне руже// дажди дужде пужи зажде/ надежда од жада диже“. Његове заврзламе и врдаламе као да су скинуте са Бошових слика и онда када портретише политичке „поизврташе“ од Александрије до Брисела.
Песник као да ређа стихове сликовитих домина „на хартији боје јужног воћа“ за ово сабласно непомично време. Све се, дакле, догађа у некој богато илустрованој празнини помало лелујавог и лаког стиха: „Потрчаше године/ потрчаше зелени дани/ од игре на невидљивој жици/ до живих колажа саткани“, зар вас ова строфичност, певљиво, не подсећа на давног Бранка Радичевића, какве две тетиве стреловитог лука српске модерности.
Занимљива плава уврнутост између Едварда Мунка и господина Хамсуна. Да, „путујемо/ кроз време уназад“ док нам је срчана јегуља у води страха и зебње која као да не види како је „Де Кирико у Дунавској“, а у Новом Саду, застао украј пивске флаше, да испије и уз благи звиждук звирне уз „дубок усек између кућа“. Змајолико делује, али нема шансе пред наградним мењачима брзине сујетних мајстора. Сматрајте, као да се и није ништа догодило. А догађаји су усудно пред нама, јавља нам песник као чувар напуштене јаве. Тако и овај оглед клизи оком између речи да је Драгољуб Павлов приметно евидентиран у Њујорку, док чамотно нотира лирско слово у Новом Саду. Толико о наравима, међу обичајно занемаренима.
ПУТ У ЛИЛИПУТ
Драгољуб Павлов
Културни центар Новог Сада, 2022
