Пише: Софија Ракочевић
Има нечег фасцинантног у том копању по болесном мозгу, гледању у очи, упрте у туђе светове…
– Грум у Разговори са словеначким писцима (1940)
Ниједан други историјски тренутак није могао да изроди таквог једног аутора какав је био Славко Грум, словеначки писац и писац драма из периода експресионизма, односно међуратне књижевности. Први светски рат је са собом однео све темеље, кровове и прозоре оставивши иза себе само голе зидове кроз које бије хладан ветар који хучи у виду крика човека двадесетог века, и децу која су њим подојена. Изгубљеност, неукорењеност, тескоба, параноја и алијенација јесу карактеристике човека (ако га уопште можемо и назвати) тог доба, који почиње више да личи на љуштуру него на биће са пулсом; неко ко се својом испијеношћу и хладноћом савршено уклапа међу Грумове живе мртваце.
Оно што је Грумовом опусу обезбедило место међу класицима словеначке књижевности нису само елементи хорора и страве, који су изразито присутни и значајни за његову поетику, због којих нас подилазе жмарци и стеже грло; већ и његово интересовање за човеково свесно, поткрепљено његовом приповедачком умешношћу којом га сецира како би стигао до коске, оног што није очигледно, онога што се налази „са друге стране врата“ – односно човековог несвесног. Грум је на луцидан и узнемирујућ начин приближио растројеног човека чије се расположење поистовећује са оним код душевних болесника.
Иако појашњења и одговори у вези са неким књижевним делом не би требало да се траже у биографији аутора, Грум се ту јавља као изузетак. Управо се у његовом животу крију смернице које савременом читаоцу могу помоћи код читања, разумевања и правилног тумачења његових кратких прозних облика и драма. Тако је важно знати да се Грум још од средњошколског узраста почео занимати за аспекте људске свести: како тај механизам функционише, шта се крије иза и како стићи до њега. Уписом медицине у Бечу, Грум се упознаје са Фројдовом психоанализом, да би касније радио у психијатријској клиници, одакле је и добијао материјал за своја дела.
Пошто Грум ствара у време транзиције, неукорењености, односно у време без вредности, и пошто нове још увек нису успеле да се успоставе, не треба нас чудити што је сама композиција његових кратких прича таква – фрагментарна, испресецана, хаотична, кратка, одсечна, интензивна, језива, али у исто време и дубоко лирски обојена. Код Грума, време је статично, па су зато и његови јунаци као заробљени у њему – у времену које се не помера, јер је оно за све њих стало.
Тако се у кратким причама попут „Тју“, „Врата“, „Мансарда“, „Пацови“ и „Бели азил“ радња смешта у скучене просторе попут собе, мансарде или мртвачнице. Они углавном имају ниске плафоне и само један прозор, због чега је чак и по дану унутра мрачно и хладно; у прилог тој језовитој атмосфери иду и књиге покривене прашином, стари намештај, прљав и улепљен радни сто и поцепане тапете на већ нагриженим зидовима који наговештавају труљење, похабаност и вакуум у времену.
Сад, питање јесте: какав то човек мора неко бити да би живео у таквом једном простору који асоцира на ћелију, или чак сандук? Одговор: мора да буде попут Грумовог приповедача. У Грумовим кратким причама преовладавају мушки ликови који су већински душевни болесници, уметници, зависници или изгубљене душе које само чекају смрт или се саме у њу одводе. Они се осећају врло усамљено, одсечено од света. Жељни су нежног додира (жене) и топлоте људи, али их се у исто време и боје. Због тога се и повлаче у собу и са прозора, као једине везе са остатком света, гледају та далека, себи страна и страшна бића од чијих погледа стрепе.
Услед тог страха да буду виђени, Грумови јунаци се могу зближити само са женама које се баве проституцијом. Понеки, као што је то случај са приповедачима из приповедака „Тју“ и „Бели азил“, зближавају се са децом. Можда је то баш због њихове беспомоћности или разлике у физичкој снази. Жене-проститутке често су, међутим, те које Грумовим јунацима сатерују страх у кости својим церекањем („Врата“) – али је су такви детаљи, као и многе друга дешавања код Грума, под знаком питања да ли су се уопште и десили или је у питању само сан, односно ноћна мора. Иако нам биографија самог аутора може помоћи при схватању контекста у ком је стварао и шта је њим хтео да постигне, нипошто га не смемо поистовећивати са самим јунацима његових дела јер они представљају само део његовог генија, а не његово наличје.
Грум је писац који се у својим делима обазире не на догађаје, већ на ситуације: на фрагменте у времену, на исечке из живота, због чега у његовим делима имамо доживљај времена као вакуума. Он то чини како би у нама, као особитим воајерима туђе свести, изазвао клаустрофобију, тескобу и параноју (као да нам је тесно у сопственој кожи). На тај начин нас, без нашег знања, наводи да се саживимо са његовим приповедачима и прихватимо њихово виђење реалности као да је наше.
Приликом таквог стапања нас, као читалаца, и њих, ликова-фокализатора, односно извора нарације, искључује се било какво наше преиспитивање исправности њихове рационалности и ми почињемо да осећамо исту ту стрепњу и хладноћу, исту параноју као они и тиме у нама почињу да се буде исте те визије пацова („Пацови“) и силуете жена („Тју“, „Врата“) које се пењу и нестају у зидовима.
Оно што је занимљиво код Грумових приповедача јесте то што постоје и они који су свесни тога да су болесни. У краткој причи „Врата“, на пример, постоје тренуци препирања приповедача са самим собом око тога да ли заправо чује гласове из стана до свог или је то све само део звучних халуцинација:
Не усуђујем се, шта ако не одговори и отворе ми се очи да је све –
Има ли, уопште, гласова?(…)
Можда – треба да се уверим, упрем у врата? Али онда – ако их нема – ако –
Бојим се да сазнам.
На крају, он разваљује та врата стана – ту илузију — и види да се са друге стране нико заправо не налази:
Седим овде и зурим у шупљину врата.
Знам.
У томе је величина Славка Грума као писца: колико веродостојно уме да прикаже болесног човека, толико неухватљиво уме и да преобрази здравог у њега; баца нас у ковитлац тако интензивних и негативних емоција које можда пре тога никад нисмо доживели и све то смешта у један тренутак, у неколико страна, али од тога субјективно чини вечност.
За постизање свега тога Грум користи гротеску. Грум ствара слике које очито представљају искривљене доживљаје реалности који изазивају језу и шок, и она постаје главно обележје његове поетике. Грум воли да скаче из крајности у крајност; воли да изнова и изнова изненађује и зачуђује своје читаоце тако да често спаја мрак и скучене просторе, лепо и ружно, немоћ и страх, врло младе и старије одрасле. Највише од свега Грум воли да спаја живе са мртвима, односно живе са смрћу, тако да су они више некакви живи мртваци који су до те мере пасивни да их сами предмети попут тих књига и тапета прихватају као једног од њих.
У Грумовој прози као да постоје три нивоа постојања: човек, мртвац и живи мртвац. Грум не развија гротескну слику само тако што приказује присутне мртве у свету живих, већ се гротеска крије у томе што су код њега људи „живи“ само по томе што поседују пулс, ни по чему више. Они живе а не живи им се, они су пасивни, мрачни, испијени, они се више не разликују од мртвака. То се одлично види на примерима кратке приче „Мансарда“ (иако је ова гротескна слика свој врхунац достигла у драми Догађај у месту Гоги) када приповедач каже:
Сасвим тихо је умро да не узнемири ствари што га окружују и предмете што су га прихватили… Сав ситан и погрбљен, као да је и после смрти даље старио.
Са друге стране налазе се мртваци, којима су, невероватно, Грумови јунаци приврженији него живим људима. Међу себи сличнима по топлоти они осећају анксиозност, параноју и нелагоду, а када се нађу у окружењу покојника осећају лакоћу и мир – то је гротеска и генијалност Грумовог дела. У причи „Бели азил“ приповедач је радник у мртвачници у коју једне вечери доводе само самоубице и оне које покупе на улици. Такав лик, стално „живећи“ са мртвацима, почиње да личи на њих. Он је блед, хладан, успорен, не доживљава много, његове реченице су кратке, читаво његово постојање је летаргично и он ужива у томе што купа и сређује покојнике. Он друштво живих избегава; од њих му је нелагодно.
Да ли због толиког времена проведеног међу њима или просто због типа личности какви су Грумови ликови, они су сви обележени летаргичним, туробним и отежалим кретањем или његовим потпуним одсуством. Једини тренутак када може доћи до некаквог интензивнијег кретања или делања јесте – услед параноје, када Грумови јунаци коначно одлучују да истрче на улицу и изгубе се међу масом, или када реше да се убију. Ипак, чак ни тада то кретање не траје дуго. Они су затвореници сопственог бића и простора у ком се налазе и чим покушају да га напусте, тежина тог подухвата их, попут скривених канџи, враћа на почетну тачку – у вакуум.
