Piše: Milutin Ž. Pavlov
DOK OGLED KLIZI OKOM IZMEĐU REČI
Tihi čovek Dragoljub Pavlov, nije halabučni komedijant, ne lakta se među nagradnim rentijerima, ali prtljažno liči na upakovanu koferčinu stvaralačkih upriličenih zvanja: fotodetaljista, performanser probrane vrste, vešt likovni farbadžija, filmoruž. Radove Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, iz davnih šezdesetih, crtežno, nije slučajno otkupila 2016. godine njujorška MoMa. Kadriran je i filmski uz markantno štivo u časopisu „Art in Amerika“. Na njegovo pesničko federisanje ukazivao mi je i Vujica Rešin Tucić. Da, D. Pavlov je lirik neoavangradno uvek „novih izmenjenih pravila“ kako i sam veli u poemski razastroj „Ninivi“. Groteskna ekspresivnost refleksno opstaje u njemu. Smeh i suza susreću se u pletivu naizmenično kao sneg i kiša, bez obzira na zalutale kazaljke satne. On i kada je melanholično, uslovno rečeno, zrikav za stvari oko sebe peva burleskno.
Uvek sam ga doživljavao, sa te lirske strane, klovnovski burleskno; svakim stihom polumrko vrti sekvence nemih filmova poput Kitona i Čaplina. I knjiga, (Dragoljub Pavlov: PUT U LILIPUT, Kulturni centar Novog Sada, 2022), jeste štim tog i takvog sekvenciranja i „kada se zabavljač umori/ ostaje potpuno sam/ cvetom tišine zaštićen.“ On je „ruževan“ i uvrnuto duševan, peva: „Uz drhtaj strune/ lica se krune“ kao u cirkusu, smehovito.
D. Pavlov je ophodan prema džemperima i cibzarima, čarapama pocepanih ličnosti, ironičarima otvoreno-zatvorenih iluzija uz „čegrtaljke, nogare, štipaljke za desnu nogavicu/ pri vožnji biciklom“. Bože, kako sam čeznuo u ranom detinjstvu da i sam, u odrasloj vožnji biciklom, imam štipaljku na pantalonskoj nogavici. Njegova stihovanja su sva u obrnutim slikama izvrnute stvarnosti sa dupliranom ekspozicijom: „brod prelazi/ preko drvenog mosta/ brod je uzan i dugačak/ most još duži i uži.“
Doživljaji su kod ovoga pesnika otvorene rane koje treba zaceliti poezijom: „Na konju/ na staroj fotografiji/ obojenoj delimično/ jaši nepomično/ dragi otac moj/ u kajiti/ u posmrtnoj sviti.“ Sve je nekako posthumno u pejzažu koji je sav u pozlati sumraka. Kako napominje i Nenad Milošević u pogovoru pesničkih opisanija: „To je poezija puna saspensa, protiv pojma, koja slama smisao i značenje, ali svojom naizgled naivnošću iznova i na nov način pokušava da označi biće“ u ostavštini vremena, zar ne?! Da, tako i jeste: „tužni dužde puže/ nužno žudan ružne ruže// daždi dužde puži zažde/ nadežda od žada diže“. Njegove zavrzlame i vrdalame kao da su skinute sa Bošovih slika i onda kada portretiše političke „poizvrtaše“ od Aleksandrije do Brisela.
Pesnik kao da ređa stihove slikovitih domina „na hartiji boje južnog voća“ za ovo sablasno nepomično vreme. Sve se, dakle, događa u nekoj bogato ilustrovanoj praznini pomalo lelujavog i lakog stiha: „Potrčaše godine/ potrčaše zeleni dani/ od igre na nevidljivoj žici/ do živih kolaža satkani“, zar vas ova strofičnost, pevljivo, ne podseća na davnog Branka Radičevića, kakve dve tetive strelovitog luka srpske modernosti.
Zanimljiva plava uvrnutost između Edvarda Munka i gospodina Hamsuna. Da, „putujemo/ kroz vreme unazad“ dok nam je srčana jegulja u vodi straha i zebnje koja kao da ne vidi kako je „De Kiriko u Dunavskoj“, a u Novom Sadu, zastao ukraj pivske flaše, da ispije i uz blagi zvižduk zvirne uz „dubok usek između kuća“. Zmajoliko deluje, ali nema šanse pred nagradnim menjačima brzine sujetnih majstora. Smatrajte, kao da se i nije ništa dogodilo. A događaji su usudno pred nama, javlja nam pesnik kao čuvar napuštene jave. Tako i ovaj ogled klizi okom između reči da je Dragoljub Pavlov primetno evidentiran u Njujorku, dok čamotno notira lirsko slovo u Novom Sadu. Toliko o naravima, među običajno zanemarenima.
PUT U LILIPUT
Dragoljub Pavlov
Kulturni centar Novog Sada, 2022
