Пише: Настасја Писарев
Бурхан Сонмез (1965) је један од најзначајнијих савремених турских (односно курдских) писаца. Његов „Лавиринт“ у преводу Авдије Салковића (Агора, 2022) је интимна прича о младом музичару Боратину који после неуспелог самоубиства иза ког му је остала амнезија покушава да реконструише делиће свог изгубљеног живота лутајући Истанбулом. Позиција у којој се нашао главни лик утиче на целокупну поетику романа; све је онеобичено јер је преломљено кроз перспективу осетљивог, меланхоличног човека који покушава да изнова научи како да се креће кроз стварност и сопствени живот.
Отуђеност протагонисте даје нарацији дозу измакнутости; за Боратина је сваки човек једнако странац и пријатељ, па разговори у роману често добијају необичну ноту бајковите ванвремености, јер нема разлике да ли је његов саговорник улични продавац, најбољи пријатељ ког се свеједно не сећа, или љубавница – сви су једнако блиски и једнако туђи. Изгубљени идентитет Боратин покушава да поврати кроз бесконачне шетње Истанбулом и неку врсту психогеографије у покушају да кроз слику града реконструише и сопствени лик. У крајњем случају, није ли у средишту самог лавиринта често огледало?
„Лавиринт“ је још једна књига из савременог тока исповедне, „камерне“ књижевности, која мада је стилски упечатљива ипак не претендује на много више сем на реконструкцију интиме свакодневног живота једног човека, у једном граду на овом свету. И мада се свакако дотиче великих тема, као што су (де)конструкција идентитета и испитивање личне и колективне историје, (и колико су оне важне за наш идентитет), и оставља убедљиву и поетичну слику живота у једном граду, не даје ништа сувише ново или другачије изван тих оквира.
Поделите пост
