Piše: Nastasja Pisarev
Burhan Sonmez (1965) je jedan od najznačajnijih savremenih turskih (odnosno kurdskih) pisaca. Njegov „Lavirint“ u prevodu Avdije Salkovića (Agora, 2022) je intimna priča o mladom muzičaru Boratinu koji posle neuspelog samoubistva iza kog mu je ostala amnezija pokušava da rekonstruiše deliće svog izgubljenog života lutajući Istanbulom. Pozicija u kojoj se našao glavni lik utiče na celokupnu poetiku romana; sve je oneobičeno jer je prelomljeno kroz perspektivu osetljivog, melanholičnog čoveka koji pokušava da iznova nauči kako da se kreće kroz stvarnost i sopstveni život.
Otuđenost protagoniste daje naraciji dozu izmaknutosti; za Boratina je svaki čovek jednako stranac i prijatelj, pa razgovori u romanu često dobijaju neobičnu notu bajkovite vanvremenosti, jer nema razlike da li je njegov sagovornik ulični prodavac, najbolji prijatelj kog se svejedno ne seća, ili ljubavnica – svi su jednako bliski i jednako tuđi. Izgubljeni identitet Boratin pokušava da povrati kroz beskonačne šetnje Istanbulom i neku vrstu psihogeografije u pokušaju da kroz sliku grada rekonstruiše i sopstveni lik. U krajnjem slučaju, nije li u središtu samog lavirinta često ogledalo?
„Lavirint“ je još jedna knjiga iz savremenog toka ispovedne, „kamerne“ književnosti, koja mada je stilski upečatljiva ipak ne pretenduje na mnogo više sem na rekonstrukciju intime svakodnevnog života jednog čoveka, u jednom gradu na ovom svetu. I mada se svakako dotiče velikih tema, kao što su (de)konstrukcija identiteta i ispitivanje lične i kolektivne istorije, (i koliko su one važne za naš identitet), i ostavlja ubedljivu i poetičnu sliku života u jednom gradu, ne daje ništa suviše novo ili drugačije izvan tih okvira.
Podelite post
