Разговор водила: Зденка Валент Белић
УКомпаратиста Михал Харпањ , добитник Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност, коју додељује Културни центар Војводине „Милош Црњански”, провео је на Филозофском факултету у Новом Саду цео радни век, од 1969. до 2013, прешавши пут од асистента до редовног професора. Као наставник, боравио је и на другим универзитетима, у земљи и у иностранству…
– Привлачила ме је разноликост средине – открива нам професор Харпањ. – Друкчије је било предавати словачку књижевност у Новом Саду, а друкчије на Филолошком факултету у Београду, где сам сваког другог четвртка одлазио преко 30 година. Једно време, у првој деценији новог века, био сам такорећи путујући професор на релацији Нови Сад – Београд – Банска Бистрица, где сам шест година предавао словачку књижевност и теорију књижевности. Предавао сам и на Високој педагошкој школи у Сегедину, непуне две године, до почетка бомбардовања Југославије марта 1999, и на истуреном одељење Педагошког факултета у Сомбору, у Бачком Петровцу. Али свугде сам се руководио начелом да наставник на факултету није ту себе ради, већ због студената. И студенти су то знали, осетили и поштовали.
Радни век сте провели на релацији Србија –Словачка припадајући подједнако у обе културе што на крају и јесте крунисано наградом за интеркултуралност. Како себе доживљавате у том смислу?
– Припадам словачкој мањинској заједници која је у таласима насељава од половине 18. века доње просторе некадашње Монархије и сместила се међу овдашњим живљем – српским, мађарским, румунским у Бачкој, Банату и Срему, и касније међу хрватским у Славонији. Са собом су поред оно мало материјалних ствари понели језик, веру, обичаје, касније је за њима долазила култура и школство: свештеници и учитељи. Моје родно село је Кисач, у близини Новог Сада. У време мога детињства, па и младости, у Кисачу је преовладавало словачко становништво, са двадесетак српских староседелачких породица. Сви мушки чланови ових српских породица су говорили и словачки, али су се женили Српкињама из других села, из једноставних разлога: друкчија вера и ношња. Основна школа је била на словачком језику, али се сећам и да је мени у вишим разредима биологију предавала професорица из српске староседелачке породице. Где год да сам предавао, руководио сам се начелом да наставник на факултету није ту себе ради, већ због студената. И студенти су то знали, осетили и поштовали… Ово помињем као илустрацију да ми интеркултуралност била спонтана од раног детињства, мада се, наравно, тада са том речју никад нисам сретао. То се пробудило у наставку школовања.
Спонтано сам се определио за гимназију у Новом Саду, у време када су средње школе биле строге и није било ретко да се разред због једног предмета понављао. За разлику за одликаша из Кисача, био сам врло добар, у четвртом разреду једва одличан, са тројком из математике. Једноставно, од почетка сам више био склон хуманистичким предметима и после гимназије сам уписао студије југословенских књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду – размишљао сам и о филозофији, али тада се она могла студирати само у Београду. Елем, већ као студент прве године сам почео да пишем књижевне критике у студентском часопису Индекс, касније у Пољима, па Летопису Матице српске. И то на српском, али скоро одмах и на словачком. Почео сам и да преводим са словачког на српски. При крају студија сам почео да се интензивније бавим словачком књижевношћу, и од 1967. године сам скоро редовно боравио у тадашњој Чехословачкој. Када сам касније о томе размишљам, схватио сам да сам ја, неформално, завршио друге универзитетске студије тамо, из савремене словачке књижевности и чехословачке науке о књижевности структуралистичке методологије.
Српског читаоца ће сигурно занимати у којој мери Словаци познају српску књижевност?
– Српски писци, као и писци из осталих јужнословенских књижевности, превођени су на словачки језик, мада не у довољној мери – а та мера никад ни не може да буде довољна. У последње време преводима са мањих књижевности не погодују ни финансијски услови. Друга је ствар што је у Словачкој приметан недостатак зналаца српског језика. Од краја 19. века српску књижевност су на словачки преводили мањински Словаци, тако је било и у међуратном периоду, а то је карактеристично и за последње време. Не бих да наводим имена преводилаца и преведене наслове, јер то изискује озбиљније истраживање. А такво истраживање изискује и проблематика реципроцитета, са српског на словачки – са словачког на српски.
У последње време сте пре свега посвећени преводилачком раду. Шта превођење књижевности значи за Вас? Шта тренутно преводите?
– Преводио сам поједине приповетке, студије, па чак и песме од најраније младости, али наставнички посао ми није омогућивао да се озбиљније бавим и преводом. После одласка у пензију имам више времена за превођење. Преводим прозу и књижевну теорију са словачког на српски. Највише сам преводио прозу Павела Виликовског, укупно 7 књига – две су још код издавача. У процесу превођења су сада и приповетке Сажаљивост добитника награде Anasoft litera за 2022. годину Станислава Ракуса, као и књига Разлог за радост добитнице ове награде за 2023, младе ауторке Соње Урикове.
