Алтернативна лектира: Џејмс Џојс, „Даблинци“ – збирка коју је одбило четрдесет издавача

Categories КолумнеPosted on

Пише: Дајана Митров

Мање позната Џојсова збирка од петнаест прича, Даблинци (Dubliners) остала је у сенци великог Уликса (1922). Међутим, читалац који се упушта у комплексне воде дела проглашеног за најбољи романа у XX веку, требало би да, испрва, обрати пажњу на збирку прича која поставља саме темеље Џојсовог стваралаштва.                 

Збирка кратких прича Даблинци објављена је тек 1914. године, након девет година дебакла, одбијања и рата са издавачима. Из Џојсовог писма упућеног пријатељу сазнајемо да је 1904. године написао једну причу, за коју је плаћен по одштампаном листу. Намера му је била да напише читаву серију прича под називом „Даблинци“, којом би „издао душу оне хемиплегије или парализе коју многи сматрају градом“. Можемо закључити да се иза овако контроверзне намере крије и одговор о разлогу за одбијање издавача у трајању од скоро читаве деценије.

Џејмс Џојс / James Joyce (1882, Даблин, Ирска – 1941, Цирих, Швајцарска)

Крајем 1904. Џојс одлази у изгнанство са супругом Нором; стога, кроз његова писма можемо пратити развој судбине Даблинаца. У писму из 1905. године, упућеном брату Станислаусу Џојсу, сазнајемо да аутор напредује са писањем, али да уредници одбијају да објаве приче, те тражи од брата помоћ око тог проблема. Додаје у писму да је завршио причу „Пансион“ („The Boarding House“), те и да је прилично задовољан својим досадашњим списатељским радом и да читаву збирку планира завршити до краја године. Крајем године, ирском издавачу шаље збирку од дванаест прича, а потом додаје још две приче. „Два заводника“ („Two Gallants“) и „Облачак“ („A Little Cloud“). Издавач напослетку одустаје од штампања, правдајући се неморалом које приче поседују. Збирка 1906. године бива допуњена још једном, уједно и најдужом, причом – „Мртви“ („The Dead“).

Овој збирци је требало да припадне и прича „Улис“ коју није завршио. Штампање је наново одбијено због неморалног језика, те Џојс пише писмо издавачу Гранту Ричардсу, гневан због осуда: „Није моја грешка да се воњ смећа, корова и отпадака осећа на страницама мојих новела. Озбиљно верујем да ћете закочити ток цивилизације у Ирској спречавајући Ирце да добију један добар увид у себе саме у мом лепо изглачаном огледалу.“

Очигледно, пуританизам и снобизам едвардијанске ере једноставно се гнушао опорог критичког, натуралистичког поступка анонимног ирског књижевника. Прикази из живота Даблина и његових становника, стање њихове свести од доба детињства до старости, сви њихови страхови, жеље, искуства и пороци, насликани натуралистичким стилом и пажљивошћу која ствара симболичке вредности, превазилазили су оквире и површност времена, чинећи књигу сувише непосредном и отвореном за општенаметнути укус времена.

Џојсов је рукопис два пута растурен због контроверзних елемената, а највише је одбијан због приче „Два заводника“. Ипак, Џојс није одустајао од своје замисли, упркос свим мукама са којима се сусрео на путу да Даблинце у целости објави. Године 1912. издавач тражи од Џојса да направи одређене измене у збирци, што писац првобитно одбија, али напослетку делимично прихвата, мада је услов за објављивање био да се изостави прича „Суочење“ („An Encounter“). Како би и сам интервенисао код издавача, Џојс путује у Даблин са породицом. То издање бива одштампано, али убрзо и уништено од стране самог издавача. Постоји анегдота да је те 1912. године, пре повратка у Трст, Џојс од издавача затражио две фунте на позајмицу, а када је Робертс о томе говорио, рекао је: „Дао сам му дупло, само да оде што даље“. Неких деведесет година касније, лик Џејмса Џојса се појавио на новчаници од десет фунти.

Године 1913. песник Езра Паунд тражи од Џојса нешто за часопис на који је имао утицаја, да би 1914. хвалио Даблинце, а „Суочење“, „Пансион“ и „Облачак“ послао издавачу књижевног часописа у Лондону. Тако је Паунд, после још једног песника, Вилијама Батлера Јејтса, открио Џојса, као што ће касније открити и Томаса Стернса Елиота.

Коначно, исте године, књига у целости излази у јуну. О томе, Џојс у једном писму говори: „Десет година живота изгубио сам у дописивању и препирци око Даблинаца. Књига је била одбачена од четрдесет издавача, њен слог је трипут растуран, а једном је читав тираж уништен. […] Сви су одбили да ми помогну – осим г. Паунда“. Крајем исте године, почиње да пише роман Улис. У писму Т. С. Елиоту из 1932. године сазнајемо да су Даблинци у Ирској забрањени по савету једне особе која га је уверавала у велико пријатељство. На крају остаје да се запитамо: који су то мотиви утицали да Даблинци буду одбијени од четрдесет издавача?

Насловница првог издања „Даблинаца“ (1914, Grant Richards Ltd, Лондон)

Иако је Џојс напустио Даблин, град је ипак заувек нашао своје место у његовом стваралаштву, а свакодневица ирске метрополе је остала сиже и мизансен свих пишчевих дела. Управо та свакодневица, без великих јунака и јунаштава, нашла је место и у Даблинцима, а замка за читаоце ове збирке прича налази се управо у њеној једноставности. Истина, иста није ометала само читаоце, већ и критичаре. Иако су постојала упозорења, многи су их радије игнорисали. Штавише, Џојс је и сам рекао да жели написати „моралну историју“ своје земље и тиме омогућити Ирцима да имају један „добар увид о себи“.

Приповедање се у овој збирци приповедака одвија у трећем лицу, осим у првој причи, „Сестре“ („The Sisters“), која је најраније и написана. У осталим причама имамо објективног приповедача који читаоца води кроз текст, док он није сигуран да ли неке ликове да одреди као добре или лоше. Језик  у дијалозима којим се јунаци користе, фразе и лексика, пажљиво су бирани, тако да би их само „истински Даблинци користили“, а стил писања у читавој збирци је врло лиричан, са мноштвом прелепих цитата. Узевши у обзир да је упоредо са Даблинцима настајала и збирка песама Камерна музика (Chamber Music, 1907), та чињеница не треба да чуди.        

Прве три приче Џојс спомиње као „приче свог детињства“. Прва прича, „Сестре“, почиње реченицом која се може схватити и као напомена: „Овога пута није му било спаса“. Парализа која погађа сломљеног свештеника у овој причи наставља с метафоричко као преовлађујуће стање у Даблину уопште, а „успавани ирски капитал“ се испоставља као проблематичан.

Можда је најупечатљивија од ове три приветке она по имену „Арабија“ („Araby“), у којој се описује сладуњава, дечија заљубљеност, која једном дечаку, при сусрету са девојчицом, одузима говорне способности. У једном њиховом разговору, девојчица наговештава да би желела посетити Арабију, дворану у Даблину у којој се одржавао добротворни базар. Ипак, због „духовних вежби“ (повлачење од световног живота, посвећивање медитацији и молитви) тог дана, припорана је да изостане. Дечак обећава да ће он отићи и донети јој нешто. Ипак, касно стиже на базар и затиче мрачну дворану са само једном тезгом, крај које стоје продавци и разговарају „енглеским акцентом“. Иако је то последња тезга која ради, дечак одбија да купи било шта. Сличне мотиве налазимо и у неким другим причама, на пример, „После трке“ („After the Race“) или „Облачак“.

У причи „Мајка“ („A Mother“), можда најдиректнијој по овом питању, госпођа Керни која је својој ћерки наденула име Кетлин, име из ирских сага, традиционални симбол Ирске, а касније је то ирско име искористила како би ћерки довела учитеља ирског језика. Ирски препород је настао крајем XIX и трајао почетком XX века, све под геслом Ирска Ирцима. Џојс је према овоме врло ироничан, а као једног од најутицајнијих људи у удружењу заснованом на националним везама, у којем је била и госпођа Керни, поставља човека који мало говори, али се његова појава везује за став ослоњен на кишобран – симбол малограђанства и ограничености. Дакле, може се закључити да кроз ове текстове струји и језгровита критика друштва, критика доминантног ирског национализма оптерећеног сталном потребом за доказивањем и борбом са доминантном енглеском влашћу над Ирском. Оно што ту критику доводи до највише тачке јесте што Џојс ове особине ирског друштва усађује у лик детета у приповеци „Арабији“. Овакве је идеје аутор касније представио и у Уликсу.                     

Кроз збирку се пробија и Џојсова индивидуалистичка побуна против католичанства. Врло често се помињу свештеници („Сестре“), неудате жене које ће завршити у манастиру („Прах“; „Clay“), а прича „Болан случај“ („A Painful Case“) сугерише сличне идеје које се пројектују кроз господина Џемса Дафија. Многи ову причу тумаче као Џојсову пројекцију сопствене судбине у случају да је остао у Даблину. И заиста, у њој можемо наћи низ биографских референци, чак и у тексту пише: „Стекао је необичну навику да повремено саставља аутобиографске забелешке, у којима је субјекат био у трећем лицу а предикат у прошлом времену“. Овакав случај заиста налазимо у овој збирци. „Није имао ни другова ни пријатеља, ни цркве ни вере“ речи су којма се описује господин Дафи.                           

Џојс је заиста био човек који је најпре живео за себе, а у младости је одбио свештенички позив, чак је одбио молбу своје мајке на умору да се врати под окриље вере. Господин Дафи је одбијао да буде део лицемерног друштва од стране ког често „бива разочаран“. Ма колико да је можда Џојс тако видео себе као становника Даблина, подтекст може носити другачију поруку: у Даблину Џојсовог времена, човек који се супродставља колективним начелима и вредностима и колективном моралном компасу, могао једино бити усамљеник.

Први српски превод „Даблинаца“ Џ. Џојса (1957, Просвета, прев. Рада Прикелмајер)

Још један мотив који се провлачи кроз велики број прича је новац. Како је у току писања био је суочен са финансијском кризом, па је та криза, како неки критичари сматрају, продрла и у његове приче. Зарађивао је једну фунту по страници и потписивао се као Стивен Дедалус. Касније, приче „Сестре“, „Ивлин“ („Eveline“) и „После трке“ („After the Race“) пружиле су му средства за емигрирање из Даблина. Како је његов почетак био условљен новцем, тако се у његовим најранијим причама и сусрећемо са сиромашним јунацима.

Прича „Два заводника“ је најмање дискретна на тему новца. У питању су два младића, Корли и његов пријатељ Ленехан, који жели да се из лоше финанскијске ситуације спасе женидбом девојке која је финансијски стабилна и долази са великим миразом. Корли се повремено виђа са једном девојком, која је запослена као кућна помоћница и која му често доноси нешто из куће свог богатог послодавца. Када га Ленехан пита да ли би је женио, Корли одрично одговара и додаје да она свакако мисли да је он „неки виши слој“. На крају приче, Корли показује Ленехану златник.

Радничка класа, којој је припадала и ова девојка, иначе је зарађивала бедан новац. Стерлинг у вредности од једне фунте је 1904. био одлична уштеђевина, али у овом случају, девојка је била изманипулисана да да златник Корлију. Могуће је да тај златник продукт још једне крађе, што ће девојку коштати посла и репутације. Сличне мотиве имамо у причама „Ивлин“, „Пансион“, „Мајка“…                                          

На крају, све приче су представљене као неуспели покушаји тежње за променом или као самообнављајућа несрећа: девојка која жели да оде од куће и започне нови живот, али не успева себи да пружи шансу („Ивлин“); измучени мушкарац средњих година трепери од људског контакта и уништава ону особу са којом је имао шансу за љубав  („Болан случај“); човек, којег прогони његов шеф, враћа се пијан кући и терорише свог дечака („Преписи“; „Counterparts“). Мале епизоде ничега и много тога што се узима из већег дела живота у ком се ионако ништа никада не дешава. Иако пише о неким сентименталним тренуцима, Џојс није патетичан. Низ трагичних могућности и негодовања оваквог друштвеног система дат је само кроз наговештај. У писму издавачу и сам говори: „Намера ми је била да напишем поглавље о моралној историји своје земље, а за место догађаја изабрао сам Даблин, јер је овај град изгледао као центар парализе. Покушао сам да га равнодушној јавности представим у четири вида: као детињство, младост, зрело доба и јавни живот.“ Управо због тога можда, у Даблину који покушава да пробуди свој „успавани капитал“, Даблинце је одбило четрдесет издавача.

Поделите пост