Razgovor vodila: Zdenka Valent Belić
UKomparatista Mihal Harpanj , dobitnik Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, proveo je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ceo radni vek, od 1969. do 2013, prešavši put od asistenta do redovnog profesora. Kao nastavnik, boravio je i na drugim univerzitetima, u zemlji i u inostranstvu…
– Privlačila me je raznolikost sredine – otkriva nam profesor Harpanj. – Drukčije je bilo predavati slovačku književnost u Novom Sadu, a drukčije na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde sam svakog drugog četvrtka odlazio preko 30 godina. Jedno vreme, u prvoj deceniji novog veka, bio sam takoreći putujući profesor na relaciji Novi Sad – Beograd – Banska Bistrica, gde sam šest godina predavao slovačku književnost i teoriju književnosti. Predavao sam i na Visokoj pedagoškoj školi u Segedinu, nepune dve godine, do početka bombardovanja Jugoslavije marta 1999, i na isturenom odeljenje Pedagoškog fakulteta u Somboru, u Bačkom Petrovcu. Ali svugde sam se rukovodio načelom da nastavnik na fakultetu nije tu sebe radi, već zbog studenata. I studenti su to znali, osetili i poštovali.
Radni vek ste proveli na relaciji Srbija –Slovačka pripadajući podjednako u obe kulture što na kraju i jeste krunisano nagradom za interkulturalnost. Kako sebe doživljavate u tom smislu?
– Pripadam slovačkoj manjinskoj zajednici koja je u talasima naseljava od polovine 18. veka donje prostore nekadašnje Monarhije i smestila se među ovdašnjim življem – srpskim, mađarskim, rumunskim u Bačkoj, Banatu i Sremu, i kasnije među hrvatskim u Slavoniji. Sa sobom su pored ono malo materijalnih stvari poneli jezik, veru, običaje, kasnije je za njima dolazila kultura i školstvo: sveštenici i učitelji. Moje rodno selo je Kisač, u blizini Novog Sada. U vreme moga detinjstva, pa i mladosti, u Kisaču je preovladavalo slovačko stanovništvo, sa dvadesetak srpskih starosedelačkih porodica. Svi muški članovi ovih srpskih porodica su govorili i slovački, ali su se ženili Srpkinjama iz drugih sela, iz jednostavnih razloga: drukčija vera i nošnja. Osnovna škola je bila na slovačkom jeziku, ali se sećam i da je meni u višim razredima biologiju predavala profesorica iz srpske starosedelačke porodice. Gde god da sam predavao, rukovodio sam se načelom da nastavnik na fakultetu nije tu sebe radi, već zbog studenata. I studenti su to znali, osetili i poštovali… Ovo pominjem kao ilustraciju da mi interkulturalnost bila spontana od ranog detinjstva, mada se, naravno, tada sa tom rečju nikad nisam sretao. To se probudilo u nastavku školovanja.
Spontano sam se opredelio za gimnaziju u Novom Sadu, u vreme kada su srednje škole bile stroge i nije bilo retko da se razred zbog jednog predmeta ponavljao. Za razliku za odlikaša iz Kisača, bio sam vrlo dobar, u četvrtom razredu jedva odličan, sa trojkom iz matematike. Jednostavno, od početka sam više bio sklon humanističkim predmetima i posle gimnazije sam upisao studije jugoslovenskih književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – razmišljao sam i o filozofiji, ali tada se ona mogla studirati samo u Beogradu. Elem, već kao student prve godine sam počeo da pišem književne kritike u studentskom časopisu Indeks, kasnije u Poljima, pa Letopisu Matice srpske. I to na srpskom, ali skoro odmah i na slovačkom. Počeo sam i da prevodim sa slovačkog na srpski. Pri kraju studija sam počeo da se intenzivnije bavim slovačkom književnošću, i od 1967. godine sam skoro redovno boravio u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Kada sam kasnije o tome razmišljam, shvatio sam da sam ja, neformalno, završio druge univerzitetske studije tamo, iz savremene slovačke književnosti i čehoslovačke nauke o književnosti strukturalističke metodologije.
Srpskog čitaoca će sigurno zanimati u kojoj meri Slovaci poznaju srpsku književnost?
– Srpski pisci, kao i pisci iz ostalih južnoslovenskih književnosti, prevođeni su na slovački jezik, mada ne u dovoljnoj meri – a ta mera nikad ni ne može da bude dovoljna. U poslednje vreme prevodima sa manjih književnosti ne pogoduju ni finansijski uslovi. Druga je stvar što je u Slovačkoj primetan nedostatak znalaca srpskog jezika. Od kraja 19. veka srpsku književnost su na slovački prevodili manjinski Slovaci, tako je bilo i u međuratnom periodu, a to je karakteristično i za poslednje vreme. Ne bih da navodim imena prevodilaca i prevedene naslove, jer to iziskuje ozbiljnije istraživanje. A takvo istraživanje iziskuje i problematika reciprociteta, sa srpskog na slovački – sa slovačkog na srpski.
U poslednje vreme ste pre svega posvećeni prevodilačkom radu. Šta prevođenje književnosti znači za Vas? Šta trenutno prevodite?
– Prevodio sam pojedine pripovetke, studije, pa čak i pesme od najranije mladosti, ali nastavnički posao mi nije omogućivao da se ozbiljnije bavim i prevodom. Posle odlaska u penziju imam više vremena za prevođenje. Prevodim prozu i književnu teoriju sa slovačkog na srpski. Najviše sam prevodio prozu Pavela Vilikovskog, ukupno 7 knjiga – dve su još kod izdavača. U procesu prevođenja su sada i pripovetke Sažaljivost dobitnika nagrade Anasoft litera za 2022. godinu Stanislava Rakusa, kao i knjiga Razlog za radost dobitnice ove nagrade za 2023, mlade autorke Sonje Urikove.
