Пише: Марија Пргомеља
Наташа Бундало Микић, новосадска књижевница, представила је јавности прошле године своју трећу књигу Кратки еспресо са господином (2018, Банатски културни центар). У питању је збирка поезије којој се песникиња враћа након излета у прозно-мемоарски свет са другом књигом Лаковане беле ципеле. Она, као и многи, остаје верна поезији, чак и када пише прозу, јер се у палимпсестима реченица осећа поетски нерв.
Кратки еспресо са господином сугестивним насловом позива на кафу, читање, и промишљање, а топли напитак је важан мотив који одређује ову збирку. Књига се састоји од пет циклуса: „Остаци грчког неба”, „Подељена стварност”, „У мимоходу”, „Безбедност пре свега” и „Господи од верса”. На крају, имамо Епилог као поенту и кључ који отвара скривену браву овог дела. Рецензије потписују еминентни књижевници Перо Зубац, Мирослав Алексић и Ивана Стојић који истичу песникињино суверено бављење књижевношћу, песничку зрелост и веродостојност лирског исказа.
Попут многих, и Наташа Бундало Микић расла је кроз и са својим књигама, и у Кратком еспресу са господином нам показала како заиста звучи њена лира и где су је њени књижевни путокази довели. Кључна реч за разумевање ових стихотворенија јесте сусрет: сусрет са господином који пије кратки еспресо, са особом супротног пола о којој се пева, са другима и својим градом, људима који израњају из света књижевности, важног ауторки, сусрет са Мефистом. Стих је слободан, као и мисао која је уткана у версе, а песме су експресивне, са неочекиваним обртима и још бољим закључцима. Лексика је урбана, модерна.
Као репрезентативан издвојила бих циклус песама „Подељена стварност”који почиње песмама „Не питам”, „Не чујем”, „Не видим”, дакле, троструком негацијом, и осврнула се на три проблема, односно, сегмента којим се песникиња бави у овој збирци. То су: љубав, Нови Сад и књижевност.
Када говоримо о љубави, речи нам понестају и све што изговоримо чини се изанђалим, већ виђеним. Да ли је уопште нужно говорити о њој? Песници и филозофи даће потврдан одговор јер су љубав и њени демони насељени у стварности коју промишљају. О њој мисли и пева и лирски субјекат ове збирке. У циклусу „Подељена стварност“ објекат чежње је туђ и далек, а немогућност остваривања љубавне везе нагласиће првим трима песмама, троструком негацијом „Не питам“, „Не чујем“ и „Не видим“, синтагмом снови потрошени и разочарењем које провејава, оличено у кованици непребол. Субјекат проговара у првом лицу, непосредно, и приказује нам се као жена која жуди за љубављу и испуњењем, те нам се, с једне стране, лирски глас приказује као типична жена која воли и пати. С друге стране, имамо следећи стих: „а љубав не тражиш лупом/него је пригрлиш снажно/покушавајући да промениш стварност“ (песма „Без живота”).
Нови Сад је свеприсутан у Кратком еспресу са господином. Поменута су култна места и топоси, познати ћошкови, паркови и улице. Лирски глас нам шапуће о Дунавској улици, месту сусрета, заплета и расплета, о мирису липе на Лиману. Ту је „Новосадско позориште“, „Лимански парк“, „Винтер фест“, „Змај Јовина“ и „Косовска улица“, знаменитости „Артешки бунар“ и „Саборна црква“. „Новосадски возови“, песникиња истиче, миришу на јесен, а топос путовања као место сусрета, заузима значајан део у првом циклусу збирке, то јест, у песмама „Новосадски возови“ и „Путујем“.
Књижевност је неопходан конститутивни елемент ове књиге, и на лествици приоритета лирског субјекта високо је котиран. Најпре, уочавамо аутоцитатност песникињине претходне књиге Лаковане беле ципеле (2016, Банатски културни центар), тачније, имамо алузију на насловницу на којој јунакиња седи на станици и чека воз са постојећим реквизитима („Новосадски возови“), те директну реминисценцију на њену претходну књигу у песми „Књижара“.
Даље, јунакиња упознаје мушкарца о ком пева на Међународном књижевном фестивалу, препознаје познате књижевнике у излогу књижаре. У песми „Под светлима наранџастих лампиона“, се на пример, преплићу све главне теме ове књиге: књижевност, Нови Сад и љубав и ова песма је савршен пример симбиозе свега важног за песникињу и њена поетичка начела: „док падала је киша/ возао ме је кроз епохе књижевности/из нове књиге рецитовао песму“ („Road to nowhere“). Субјекат посећује песничке манифестације, одлази на промоције, у библиотеке, размењује књиге, живи књижевност. Чак су и усне вољеног „меке као перо“.
Но, ова тема долази до потпуног изражаја у последњем циклусу „Господи од верза“који је посвећен књижевницима које ауторка цени. На првом месту ту је Радован Влаховић, књижевник и директор Банатског културног центра, угледни песник Мирослав Алексић, књижевник Бранислав Јанковић, легендарни Перо Зубац, песник и друг, како истиче, Милош Галетин и кантаутор Ђорђе Чавић.
Кратки еспресо са господином је књига која се воли. Она осваја својом непосредношћу, емоционалношћу, чистом непатвореном поетичношћу. Песникиња је успела да пронађе себе, форму и стил којима најбоље изражава креативни потенцијал и песничку природу. Ово је збирка поезије која нас упућује на сусрете, на наш град Нови Сад, на књижевност; дело у ком ћете пронаћи прегршт стихова, који могу самостално да функционишу, попут Миљковићевих, пуно ефектних поука, скривених у неочекиваним завршецима. Радосно је препоручујем за читање.
КРАТКИ
ЕСПРЕСО СА ГОСПОДИНОМ
Наташа Бундало
Микић
Банатски културни центар, 2018
