Напустио нас је Душан Радак, песник, музичар, уметник.
Душан Радак је рођен 1955. у Кикинди. Завршио је основну школу, гимназију и музичку школу у родном граду, а Југословенску и општу књижевност дипломирао је у Новом Саду.
Радио је као уредник уметничког програма, затим, као уредник Издавачке делатности Дома омладине у Кикинди, а био је и главни и одговорни уредник Књижевне заједнице Кикинде. Објавио је књиге: Шљунак (1979), Самса (1984), Стадијум кашике (1987), Тркачице венеричних бодрења(1987), Ибзен је свирао клавсен (2002), Бик који седи шест стопа испод земље (2011), Одувек сам волео воду – Трактат о радости (2017), Суперпиталице (2018), Kревет-змија и мала Просветина енциклопедија (2023). Бавио се писањем музике за децу, као и филмске музике.
Поезија му је преведена на: руски, енглески, француски, италијански, мађарски, румунски, русински, словачки, македонски језик. Добитник је награда: Печат вароши сремскокарловачке; Плакете Сима Цуцић за мултимедијални допринос стваралаштва за децу; Грамате за животно дело, Награде ДКВ за књигу године 2024. Био је члан Надзорног одбора Друштва новосадских књижевника.
Преминуо је у Новом Саду 18. новембра 2024.
ДУШАН РАДАК: МОЋ ПОЕЗИЈЕ
Кад будем
отишао
Да ли ће ико
знати
Да сам
постојао
И
Колико сам
У
Moћ
Поезије
(То вечито Џангризаво питање
Без одговора)
Истински
Веровао
Фотографија: Youtube Printscreen/ TV Novi Bečej
