Пише: Бранислав Чурчов
Нови роман Александра Гаталице Последњи аргонаут објављен је 2018. године у Службеном гласнику у едицији „Гласови“. Роман посвећен заборавности („верном пишчевом пратиоцу током читавог живота“), тематизује потрагу за причом у књижевно неосвојеном домену: у незабораву.
У овом роману Гаталица конструише метафизички хронотоп вечитог памћења – једну идеалну инстанцу космичког свепамћења: панмеморијум. У вези са овом конструкцијом можемо да разумемо зашто сам писац каже у једном интервјуу да је Последњи аргонаут „на свој начин најактуелнији роман“ који је написао. У времену култизације вештачке интелигенције и вештачке меморије, обраћа/враћа се пажња на човека – као на биће и даље неистражених, скривених потенцијала. Гаталица сугерише да није све свршено Јунгом.
Конструкција панмеморијума као бескрајног система памћења складишти све искуство света и живота свих људи који су икада живели. Свесно приступање панмеморијуму из света „живећих“ могуће је можданим путовањем, али уз плаћање високе цене за излазницу и кријумчарину оностраног знања у свет живих. Мождано путовање уводи путника у интерактивну причу једног минулог стварног света, верно реконструисаног на основу панмеморијумске архиве, као у свет интерактивне виртуалне стварности. Мождано путовање посредује доктор Петини у санаторијуму у ком се, као у Чаробном брегу, „напросто играју људским временом“. Историјски контекст путовања зависи од афинитета самог путника, али није могуће тачно предвидети дестинацију. Путник путује куд га судбина наведе.
Како самим насловом, тако и првом речју и реченицом – „Мајстор је задигао крагну мантила и ступио на папучу вагона“ – Александар Гаталица представља мотив нужности путовања у непознато и открива један очигледан узор свом књижевном лику – може се слободно рећи: алтер-егу. Константин Кон, писац-мајстор, баштини карактеристике Булгаковљевог лика Мајстора. Врата стана у ком обитава немају плочицу са именом власника/станара, што сугерише његово одрицање од личног идентитета, и што схватамо као мајсторско саможртвовање за уметност и уметничко савршенство. Врхунац овога је у потпуном заборављању интимне историје. Мајстор је човек (?) који се препушта сопственом ништавилу. Тим стањем, од кога нема даље, досегнуо је полазну тачку са које може да крене – даље: у простор заумља.
У наративном току романа више пута мења се позиција приповедача без видљиве назнаке, што представља изазов за читалачку перспективу из које није лако одгонетнути ко нам посредује увид у интегрални садржај мултидимензионалног рукописа романа. Приповедач који прича о Константину Кону, Константин Кон који приповеда о својим путовањима (доживљено приповедање/рукопис дневника путовања), у панмеморијуму налази се рукопис романа о Хасану браће Селимовић, рукопис Кишовог романа у настајању. Али они егзистирају у панмеморијуму у ком су настали или настају. Намеће се питање „онтолошког статуса“ романа који читамо – а који настаје и с ову и с ону страну – поготово што на крају долази до нарушавања строге (?) границе међу световима, чиме почиње њихово преплитање и претапање. То се дешава кад „геометар“ Борислав Пекић „хакује“ алгоритам панмеморијума као архивског интерактивног система стварних сећања – остварењем нестварних сећања у њему. Чини се да је овим поступком афирмисања апокрифног сећања у западном делу панмеморијума књижевно освојен простор незаборава.
Како се из овог текста већ види, може се на крају и издвојити да је битна особина текста овог романа – свакако – интертекстуалност. Поред нескривених интертекстуалних веза са делима страних писаца Томаса Мана и Михаила Булгакова, треба уочити и наследне везе конструкције панмеморијума са Кишовом Енциклопедијом мртвих, а од самог наслова па до самог краја опипавати нити интертекстуалне кореспонденције са Пекићевим Златним руном. Није непознато да у свом занатском искуству Александар Гаталица баштини наслеђе и других домаћих великих мајстора приповедања: Ива Андрића, Меше Селимовића, Милорада Павића… Искуснији читаоци пронаћи ће можда и више интертекстуалних веза са делима поменутих писаца, са делима других писаца и са свим претходним делима Александра Гаталице.
ПОСЛЕДЊИ АРГОНАУТ
Александар Гаталица
Службени гласник, 2018.
385 стр.
