Пише: Милош Михаиловић
Концептуално, антологија Сазвежђе Лем представља значајан догађај у новијој историји српске фантастике, обједињући на једном месту искусном уредничком руком све ауторе који су од оснивања награде Станислав Лем новосадског Солариса били у најужем избору за лауреата. Имена Зорана Живковића, Горана Петровића, Горана Скробоње, Филипа Давида, Илије Бакића, Дејана Стојиљковића, Бобана Кнежевића, Ђорђа Писарева, Лауре Барне, Ота Олтвањија, Јовице Аћина, Мирјане Новаковић и Дарка Тушевљаковића позната су сваком верзираном љубитељу фантастичке прозе, и са разлогом у будућем читаоцу изазивају висока очекивања. Колико ће се она показати оправданим?
На почетку, без сумње треба похвалити то што антологија спаја прегаоце који номинално припадају супротстављеним таборима – тако, рецимо, раме уз раме са Аћином, једним од наших најзначајнијих теоретичара фантастике, и награђиваним ауторима као што су Давид и Новаковићева, налазимо ауторе поникли из опскурности пиратског издаваштва деведесетих и Клуба љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ – Кнежевића и Скробоњу, уз неколико млађих стваралаца стасалих у њиховој сенки. Ова разноврсност значајна је пре свега због потребе да се превазиђе гетоизираност која нажалост влада нашом фантастичком сценом. Сазвежђе Лем зато доприноси свеопштој афирмацији фантастичког стваралаштва.
Аутори из различитих миљеа обезбедили су разноликост садржаја. Прозни састави (приче, два одломка из романа и приповетка) не разликују се само на формалном плану, већ и по својим тематско-мотивским карактеристикама, тако да имамо прилику упоредо читати постмодерну фантастику и дела обликована по типичном жанровском кључу. Антологију отвара ниновенчани Филип Давид, чије две приче баштине традицију средњеевропске фантастике двадесетог века и аутора ових редова подсећају на Бруна Шулца; Јовица Аћин, пак, напушта логику свакодневног и отискује се у ониричку фантастику. На трагу претходних прича је и Илија Бакић, док је прилог Зорана Живковића суштински конвенционално прежвакање типичног постмодерног мотива; посебно пријатно изненађење представља алегорично сочињеније Дарка Тушевљаковића.
С друге стране, имамо приче засноване на жанровским обрасцима. Оне су квалитативно далеко мање уравнотежене. Вреди запазити да већина аутора поседује солидно умеће приповедања, али да у изабраним делима нису покушали пробити хоризонт очекивања читалаца, задовољавајући се већ виђеним; коначни резултат, ипак, још и више пати због дисбаланса узрокованог укључивањем приповетке Дејана Стојиљковића, која заузима четвртину (!) антологије. Вреди се дуже задржати на њој и објаснити зашто смета целини.
Своју златну коку која не престаје да леже јаја аутор ни овде није напустио – наиме, „Башта, пепео, вампири“ сторија је која се, како се по надасве пробитачном наслову види, бави познатом личношћу из српске историје (Данилом Кишем) у алтернативној прошлости. Киш је ту – ловац на вампире. Крајње једноставна фабула, плошно грађење ликова и травестија историје бивају употпуњени гиковским хумором у покушају. Као таква, прича је савршен пример помаме за повампиреном фанта-историјом, поджанром који доживљава процват у овом веку, али не и довољно репрезентативна за антологију овог нивоа, и на крају крајева, ни за стваралаштво самог Стојиљковића, који може писати и боље и смелије.
Укључивање два одломка из романâ такође би се могло замерити састављачу – макар у случају Писарева, пошто краћи фрагмент који добијамо не функционише као целина и није довољно репрезентативан за стварање овог аутора, значајног пре свега по низу запажених прича. С друге стране, почетак Накота доноси нам узбудљиву прозу на какву нас је Горан Скробоња већ навикао. Ипак, остаје жал што се аутор није представио неком од својих успелијих кратких прича, које су ипак много виших естетских и мисаоних домета, уместо само једном филмичном сценом из дела први пут објављеног 1994. године. Али, чак и тако, овај прилог је и даље свежији и релевантнији од доброг дела других.
Својим причама највише су се истакли Јовица Аћин и Илија Бакић. Њихове су приче изразито модерног сензибилитета и достижу највише стандарде фантастичне прозе. Свест коју су показали о жанру далеко надилази остатак дружине; уместо да се држе утврђених фабулативних образаца, створили су дела у којима је фокус на атмосфери и логици ирационалног. Стил им је унеколико поетичнији, издижући се из пуке нарације, али и даље суштински сведен, и зато вероватно ближи генералној публици него експерименталнија проза ових аутора. Наравно, у овако разноликом избору свако ће наћи нешто за себе, што само говори о репрезентативности Сазвежђа Лем.
Антологија доноси велики број добрих прича, али не можемо се отргнути утиску да није достигла свој пуни потенцијал. На самом почетку приказа употребио сам реч „концептуално“, и то с разлогом; идеја окупљања водећих стваралаца фантастике на једном месту је изузетна, али је коначни резултат овог пута само задовољавајући. Приче „мајстора“ требало би да покажу већу самосвест и списатељску вештину: и заиста, ко би – не знајући имена аутора – помислио да су у питању тако значајне личности српске фантастике? Они могу много више понудити, а нама остаје да чекамо промене у небеским приликама које ће овом сазвежђу – у некој будућој итерацији – открити пун сјај.
АНТОЛОГИЈА „САЗВЕЖЂЕ ЛЕМ“: АУТОРИ ИЗ НАЈУЖИХ ИЗБОРА ЗА НАГРАДУ СТАНИСЛАВ ЛЕМ
Приређивач: Саша Радоњић
Соларис, 2019
177 стр.
