Пише: Милош Јоцић
Нормални људи (2019, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; NORMAL PEOPLE, 2018, Faber & Faber) други је роман ирске списатељице Сали Руни (Sally Rooney), објављен годину дана након њеног првенца Разговори са пријатељима (2018, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; Conversations with Friends, 2017, Faber & Faber); оба романа су до сада адаптирани у ББЦ-јеве минисерије које су такође постигле изванредан успех.
Сали Руни није само један од предводника миленијалске књижевности — прве романе објавила је крајем ’10-их година, пре него што је напунила 30 — већ је и powerhouse савремене аутофикције, то јест стварносне аутобиографске прозе обогаћене стратешким измишљањима и литераризацијама. Она припада оној групи ауторки мрачног новог женског писма које пишу у месо, и чији стварни детаљи из живота дају прози нарочит удар који ниједно измаштавање, ма колико даровито било, не би могло да пружи. Ове ауторке — Елена Феранте, најновија нобеловка Ани Ерно (Annie Ernaux), затим пола Bookinog каталога, укључујући нашу Лану Басташић и т. сл. — ове ауторке, заједно са Руни, причају сирово о ономе што жене (цитирам сада своју супругу) иначе држе на памети и души, али никада не говоре наглас: поводом резова између својих интелектуалних каријера и кућанског живота, или у вези са односима са својим мајкама и очевима, пријатељицама и партнерима.
Рунине књиге су такође филактерије њеног живота. Што их дуже читам, више се уочавају њихове понављајуће теме, и јасније обликујем у глави контуре ауторкиног животописа чак и без гледања њене Вики странице пре читања. Двоје главних јунака Нормалних људи, као и Руни, долазе из „сељоберске“ западне Ирске и школују се, попут Руни, на престижним даблинским колеџима; физички опис главне јунакиње романа одговара изгледу саме Руни, а главни мушки јунак, попут С. Р., уписује Књижевност и током школовања почиње да писуцка прве кратке приче; а опет, главна женска јунакиња је, попут своје ауторке, позерски студентски активиста, уписујући у једном тренутку Политикологију као мејџор… И тако даље.
Нормални људи је љубавна прича између двоје младих који се, током година, на смену приближавају и удаљавају. Конел је средњошколска фудбалска звезда, али заправо је осећајна и несигурна душа; најискренији је према себи, и најсрећнији, када време проводи причајући о књижевности са Мериен. Мериен је школска богаташица и друштвена изопштеница, уврнута цура са којом се нико не дружи; са Конелом је међутим отворена и слободна, без анксиозности и страхова. Конела и Мериен пратимо од касне средње школе у оном провинцијском делу Ирске, до њихових завршних година студија на Даблиновом Тринитију.
Ово је, још једном, љубавна прича. Није прича о заљубљивању, где заплет прати јунаке који постепено развијају осећања једно према другом, превазилазећи потом различите изазове како би на крају завршили заједно. У случају Конела и Мериен, очигледно је да се воле још пре велике матуре, и та љубав остаје до краја. Конел зна да му је Мериен сродна душа, Мериен зна да јој је Конел сродна душа, ми читаоци знамо да су сродне душе. Али, ово је наравно несрећна љубавна прича. У љубавним заплетима дешавају се препреке разних врста: јунаци се можда воле у погрешно време, или на погрешном месту, или су пак из зараћених породица, или их раздваја друштвени положај. Конелу и Мериен су највеће стативе — они сами, њихове блокаде, несигурности и шумови у разговору, упркос очигледној чистоти њихове повезаности. Ово у послу зовемо „трагедијом“.
Сали Руни пише минималистичким мрачним реализмом. Њено некоришћење наводника за маркирање управног говора, приповедање у презенту, те сувоњаво, чињенично описивање баналних детаља из непосредног окружења, прозу чини стондираном, емотивно далеком и литерарно скоро безличном, као филмски сценарио. Што је изузетно пригодно: јер су и јунаци стондирани, емотивно далеки и неспособни да се искомуницирају. Проза нам само дочарава тај емотивни бунарски вајб. Када Конел гули налепницу на пивској флаши док слуша за њега непријатан разговор између Мериен и њене пријатељице са факса о томе да ли су М&К заиста ајтем или само спавају, пресеца нас једна кретенски очигледна реченица: „Етикета се лакше одлепи када је флаша хладна, јер лепак омекша од кондензације“. Реченица заправо није аматерска; иако Конел то не артикулише ни у својим мислима, толика је његова жеља да се астрално пројектује из тог разговора да ће се хиперфиксирати на било шта друго, па и на ту тривијалност, на термодинамичку особеност пивске етикете, само да не мора процесуирати шта се заправо дешава између њега и Мериен.
Ужасне се драме у Нормалним људима откривају у таквим ситним гестовима или опаскама, преко којих читаоци можда и брзо прелете, а које се касније угрудвавају у огромне, уништавајуће ствари које мељу све пред собом, и за које се у неким деловима света стављају на корице упозорења о окидачима: говорим о анксиозности, депресији и различитим облицима самоповређивања; мрачним кулминацијама, у каснијим етапама романа, емотивне везе двоје романтичних јунака. Руни се као јак нови глас хвата проблема које деценијама опседају дела о међуљудским односима: проблема мискомуникације, трагања за идентитетом и страха од интимности. Иако Конел и Мериен осећају, врло рано и врло искрено, оно што јунаци љубића театрално изјављују тек на крају сваког филма, они због својих личних страхова, несигурности и траума то не могу да признају ни себи, а камоли оном другом. На почецима њиховог познанства уочавамо тако у ситним баговима и успутним анксиозним мислима лансирања нуклеарних пројектила који ће Мериен и Конела бомбардовати, у спором лету, наредних неколико година.
Током романа — заплет не вреди откривати јер је у потпуности унутрашњи и бави се превирањима и интерном топографијом главних јунака — квалитет односа између Конела и Мериен ће бити наизглед све зрелији и здравији, али ће, да ипак откријемо спојлер, тапкати у месту. Можда ће се на крају разрешити, можда не; то већ у овом запису нећу открити. Чувена је Хичкокова парабола о напетости: када имамо двоје јунака који причају за столом испод којег је бомба која откуцава, суспенс је у томе да они то не знају, али знамо ми у публици. У Нормалним људима за бомбу сви знају: и ови за столом и ми са књигом у рукама. А то је напетост која, као у најбољим делима оваквих тешких аутофикција, стеже грудни кош. Мене је пола-токсичан, а пола-прелеп однос између двоје главних јунака држао до последње странице, као у најадреналинскијем трилеру.
НОРМАЛНИ ЉУДИ
Сали Руни
Превод: Вук Шећеровић
Геопоетика, 2019.
256 стр.
