Жозеф Понтис, „На линији: Фабричке цедуље“: Фабрички дневник „производног оператера“

Categories КритикеPosted on

Пише: Душан Карабасил

Жозеф Понтис појављује се почетком 2019. године на француској књижевној сцени са својим првим делом названим À la ligne: Feuillets d’usine. Овај роман необичне тематике и аутентичне форме убрзо је привукао пажњу јавности широм Француске, а зашто не поменути да је аутор својим првенцем успео да покупи и неколико признатих књижевних награда у својој домовини. Недуго након објављивања роман добија своје прво издање ван Француске – у сарадњи Андрићевог института из Вишеграда и издавачке куће Лом из Београда, исте године када је изашао и оригинал, појављује се дело Жозефа Понтиса у преводу Горана Костровића на српски језик: На линији: Фабричке цедуље.

У питању је роман у стиховима, писан све популарнијим поступком аутофикције. Укратко, аутор, млади интелектуалац, након селидбе у Бретању остаје без сталног запослења, после неколико неуспелих покушаја да поново пронађе посао у струци, одлучује се за алтернативу и пријављује се посредством агенције за запошљавање на различите врсте привремених послова, код нас познатијих под термином „физикалисање“. Своје згоде и незгоде током радног времена бележи свако вече након повратка са посла, у форми фабричког дневника – својеврсне лирске прозе организоване у слободним стиховима.

Жозеф Понтис / Joseph Ponthus (1978, Ремс, Француска)

Понтис тежи да осветли сву муку живота радника који су запослени на најзахтевнијим физичким пословима, и који су у недостатку алтернативе пристали на савремено ропство, у којем они сами, да иронија буде већа, нису више радници, већ – производни оператери. На тај начин, посматрано кроз језик, они су вишеструко потлачени, не само својом (вешто замаскираном) ропском улогом, већ и одузимањем части, коју је некадашња титула радничке класе са собом ипак носила. Дакле, производни оператер, ако је некада и био, сада уопште није важан, важна је „линија“, односно производња, која никада не сме да стане јер, примера ради, неко мора да обради тај труп животиње која ће се наћи на нашем тањиру. Радник је дужан да се повинује темпу савременог конзумеризма који гази не само његово тело, већ и његову душу, и који га, долазимо до поенте, оставља на крају дана изнемоглог од умора.

Отуда и необично формално решење при поступку писања,  које је, исто тако, наметнуто поменутим темпом. Као што Понтис вешто приказује, фабрика непрекидно обузима мисли „производног оператера“, чак и у слободно време које је увек, по правилу, под терором производне линије – оно се мери по часовима који су преостали до повратка на посао, јер никоме се добровољно не враћа на радно место које му црпи сву животну снагу. Видимо да појединац под овим темпом неминовно остаје без аутономије своје личности, без слободе, без основних права на живот, који су барем у теорији, гарантовани сваком грађанину. Ту се врло лако може назрети један елементарни проблем либералног капитализма, проблем обичног човека, радника, и односа савременог друшта према њему, чије је темеље чини се, Понтис, хируршки прецизно начео у свом делу.

Да све не буде тако црно побринуо се сам Понтис својим изванредним смислом за хумор и (само)иронију, уметнутим размишљањима о класицима француске и светске књижевности, као и цитатима из стихова француских шансона, које прекраћују изгубљено време њему и његовим колегама у тами фабрике, у „свету мртвих“, како на једном месту истиче. На тај начин савремена књижевност, у виду Жозефа Понтиса и кинеског песника под именом и презименом Шу Лижу (Xu Lizhi; који је нажалост трагично окончао свој живот пре неколико година), добија наследнике Џека Лондона, Аптона Синклера и других, са нагласком да је рад у фабрикама у данашње време унеколико другачији од оног од пре сто година, који су описивали поменути писци. Да ли нам говори нешто то што су се ови млади аутори одлучили  да о проблемима потлачених радника, проговоре кроз књижевне поступке који више нагињу ка лирском, за разлику од својих претеча? Та тема би захтевала посебан простор и посебан рад, овде ћемо је се само овлаш дотаћи, у сенци представљања Понтисовог дела На линији: Фабричке цедуље, које реактуелизује тему живота некадашње „радничке класе“, и које је, вреди напоменути, своју промоцију већ имало у нашим крајевима, на сајму књижевности у Вишеграду, где је Понтис имао прилику да говори о свом роману, и о многим другим занимљивим темама, чему сведоче и неколики интервјуи са овим аутором објављени у српским медијима.

Аутора чији је дух успео да превазиђе физички и психички пакао модерног ропства, и захваљујући томе, пред нама је данас његов роман првенац, написан у необичним околностима и ништа мање необичној форми.

НА ЛИНИЈИ: ФАБРИЧКЕ ЦЕДУЉЕ
Жозеф Понтис
Превод са француског: Горан Костровић
Лом, 2019
253 стр.

Поделите пост