Пише: Бранислав Алексић
Сама фабула Фантомкоманда (2019, КЦНС) није исувише сложена, што опет не значи да је једноставна. Приповедачки интерес аутора више је наклоњен унутрашњим преливима ликова, него спољашњим догађајима. Ти спољашни догађаји заправо су слабија тачка Роланда Орчика. Овај скорашњи песник а данас и прозни писац догађаје приповеда на врло прост начин, који у неким моментима изгледа као покушај малог детета да вам опише шта се то догодило „на кошу“ испред зграде.
У неколико наврата, то је деловало као покушај да се насмеје читалац, али су ти покушаји ретко бивали успешни. Опет, када се погледа остатак написаног може се лако увидети да је писац тим стилом имао потребу нешто да нам каже и то нешто би вероватно садржало речи попут апсурда, имагинације, ироније, џумбуса, подсмеха, забаве. Али за мој укус недовољно аутентично и не истерано до краја при чему не могу да окарактеришем као позитивну страну романа већ позитивну жељу писца недовољно вештог да је изнесе до краја. Међутим, добра ствар је да ти догађаји су од мањег значаја за свеукупни утисак о овој књизи.
Радња романа прати момка званог Спанаћ, његову породицу и његове пријатеље који су водили један нормалан, просечан варошки живот док се није десио рат за који нико у роману не зна када је избио. Заправо, доказа да је новонастало стање ратно нема, осим што су људи вароши у којој се одвија радња читавог романа одлучили да од својих кућа направе борбене тврђаве из којих по могућности неће излазити док нешто или неко не дође у њихов град. То нешто или неко ко би рекао грађанима овог места да су у опасности или нису не долази, а њихове судбине у тим данима бивају приповедане у овом роману уз повремене епизоде којима се аутор враћа у прошлост како би правдао своје јунаке и њихове тренутне поступке.
Поред епизода из прошлости ту су и епизоде које уводе нове ликове и прате понашање нашег главног актера у новонасталим сусретима. Аутор при томе покушава да нас убаци у главу сваког од јунака како бисмо из различитих перспектива могли посматрати одређени догађај, нешто попут онога што је педестих красило нека уметничка дела као рецимо Куросавин филм Рашомон или књижевно дело Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића.
На моменте нисам могао а да не помислим да читам дневник а не роман. И то не дневник једне особе већ дневник више њих, од којих је она фигура са највише исписаних страна уједно и најзанимљивија и најквалитетнија. Да пробам то да поставим као математичку формулу. Један аутор пише дневник више ликова, илити ако је лакше, драматург пише драму при чему сваки од ликова добија свој угао гледања на један те исти догађај. Онај угао који је аутору дела најближи, а тиме логично и први угао гледања догађаја у овом роману, јесте најбољи. Остали, који ће се јавити касније – а њихова појава до краја романа бивати све чешћа – су знатно слабији, уз свега неколико квалитетних епизода које углавном и бивају квалитетне јер се ослањају на први угао гледања. Чим аутор споји два, назовимо их споредна лика, који ће покушати проширити причу, роман престаје бити сладак. Та река тада већ увелико је загазила у море и чим смо прешли праг звани ушће она добија на сланости.
Не могу а да се не одупрем утиску да је аутор имао у глави фиксирано прво поглавље и крај, а да је оно између био ижвакани материјал да би се овај почетак и крај могли касније назвати романом. Наравно, неке од епизода у тој, назовимо је средини, су сјајне. Епизода са диск-џокејом је изузетно занимљива и поучна; представља својеврсни каталог музичких група и њихових песама. Поред тога што нас информативно снабдева и тематски освежава доприноси карактеризацији главног јунака романа.
Плетући историју главног јунака уз помоћ прецизно окарактерисаних епизодних ликова и доводећи њихова понашања, поступке и особине у директан сусрет са главним јунаком, аутор нам кроји портрет лика а да није морао издвајати пасусе искључиво у ту сврху, како би то аутори неких ранијих епоха извољевали учинити. Ово је можда заиста и најјбоља епизода романа, како за младе људе који нису одрасли на музици Боб Дилана, Ролингстонса и других тако и за искусне музички образованије људе који су кроз ову епизоду најбоље могли да се упознају како са јунаком романа тако и са местом, временом и друштвом у којем се јунак налази.
Одсуство јасне фабуле и епизоде попут ове разуђују овај роман у готово осамостаљене епизоде: он би се могао читати као збирка кратких прича, што за постмодерни роман не мора бити мана. Једино што везује ове приче јесте атмосфера, околности у којима живе јунаци, и њихово спајање заправо доводи у неким моментима да овај роман изгледа попут утрке корњача (што и није лоше и иде у прилог малопре изнетој чињеници о потенцијалном читању овог романа, јер, да је то била утрка зечева рецимо, онда би то свакако био један велики промашај, али пошто је реч о корњачама ствар је другачија): радња се споро креће напред, готово да џогира у месту, што је потпуно нормално у условима у којима се налазе јунаци овог романа и у тој својој немоћи да убрза нуди нам палету боја коју требамо осетити док она не дође до циља. А читање нас је научило да корњача често стигне пре зеца до циља.
Жаргон који се прожима кроз овај роман прија ушима. Даје живот причи, чини је динамичнијом и освести мозак уколико је он пре тога почео да куња. Тако и ликови кроз свој језик говора добијају на квалитету карактера какав год он био. Ту свакако похвале иду преводицу овог романа, Ангели Патаки, која није убила креативност Орчиковог оригиналног језика на којем ствара.
Карактери ликова су заиста добро осликани у овом роману, и на неки начин алудирају на то да су људи добри у колико год тешким околностима се нашли и колико год у животу грешили. Као што сам раније рекао, велика предност овог романа је што је његов аутор карактеризацију ликова извео ослањајући их једне на друге. Опет, целој ситуацији и целој атмосфери највише доприноси главни јунак и његова музика. Он свира на различитим предметима помоћу цеви и тиме указује на то да било која материја може проузроковати хармонију. Колико год незграпне, хаотичне, зарђале биле његове ствари које претвара у музичке инструменте, оне ће на крају створити музику. Из хаоса ће се развити хармонија. Бука смећа је музика, музика која има неку бунтовну енергију, неку снагу која може да надахне човека да дела.
На крају наш јунак то и чини. Он одлази. Додатак том мотиву одласка и предност јесте што то није вук самотњак који се отиснуо од средине и породице. Он одлази са девојком са којом је до тада изградио један необичан, симпатичан љубавни однос. Њихов пут стога представља својеврсно отрежњење. Млад човек одлучује се за нови корак. Тим првим кораком он покушава да изађе из магле а пред њега стаје неко, неко ко је насмејан. Ми не знамо ко је то, можемо само да слутимо. Ми не знамо какав је смех на његовом лицу. Имамо један крај који нас тера да се запитамо и уколико смо довољно квалитетни и маштовити читаоци можда и сазнамо да ли је наш јунак изашао из магле и шта га је тамо чекало.
Енглеска верзија филма Одмор господина Илоа из 1953. године Жака Татија почиње следећом напоменом: „Не тражите заплет, јер је сврха одмора искључиво забава“. Испод ове врхунске комедије, пак, лежи одважан напад на наративне конвенције. Роланд Орчик не ставља акценат на заплет и тај заплет не треба тражити. Забава се у њему свакако може пронаћи, али може се пронаћи и нацрт оног дубљег, оног што је испод. Његов роман то испод тражи у повезници између живота, природе и уметности. Овај роман покушава да нам укаже на то да ствари нису битне саме по себи већ по везама које међусобно спроводе.
Главно оружје аутора овог романа у том покушају је његов стил, чија основна карактеристика јесте лиричност. Његова чулност, која се јасно осети у неким деловима романа, управо је оно што чини да ти делови се издижу над нечим што се зове испричана прича. Међутим, верујем да је аутору потребно још неколико степеника како би нацрт постао слика а део постао целина.
ФАНТОМКОМАНДО
Роланд Орчик
Превод са мађарског: Ангела Патаки
Културни центар Новог Сада, 2019
241 стр.
