Piše: Branislav Aleksić
Sama fabula Fantomkomanda (2019, KCNS) nije isuviše složena, što opet ne znači da je jednostavna. Pripovedački interes autora više je naklonjen unutrašnjim prelivima likova, nego spoljašnjim događajima. Ti spoljašni događaji zapravo su slabija tačka Rolanda Orčika. Ovaj skorašnji pesnik a danas i prozni pisac događaje pripoveda na vrlo prost način, koji u nekim momentima izgleda kao pokušaj malog deteta da vam opiše šta se to dogodilo „na košu“ ispred zgrade.
U nekoliko navrata, to je delovalo kao pokušaj da se nasmeje čitalac, ali su ti pokušaji retko bivali uspešni. Opet, kada se pogleda ostatak napisanog može se lako uvideti da je pisac tim stilom imao potrebu nešto da nam kaže i to nešto bi verovatno sadržalo reči poput apsurda, imaginacije, ironije, džumbusa, podsmeha, zabave. Ali za moj ukus nedovoljno autentično i ne isterano do kraja pri čemu ne mogu da okarakterišem kao pozitivnu stranu romana već pozitivnu želju pisca nedovoljno veštog da je iznese do kraja. Međutim, dobra stvar je da ti događaji su od manjeg značaja za sveukupni utisak o ovoj knjizi.
Radnja romana prati momka zvanog Spanać, njegovu porodicu i njegove prijatelje koji su vodili jedan normalan, prosečan varoški život dok se nije desio rat za koji niko u romanu ne zna kada je izbio. Zapravo, dokaza da je novonastalo stanje ratno nema, osim što su ljudi varoši u kojoj se odvija radnja čitavog romana odlučili da od svojih kuća naprave borbene tvrđave iz kojih po mogućnosti neće izlaziti dok nešto ili neko ne dođe u njihov grad. To nešto ili neko ko bi rekao građanima ovog mesta da su u opasnosti ili nisu ne dolazi, a njihove sudbine u tim danima bivaju pripovedane u ovom romanu uz povremene epizode kojima se autor vraća u prošlost kako bi pravdao svoje junake i njihove trenutne postupke.
Pored epizoda iz prošlosti tu su i epizode koje uvode nove likove i prate ponašanje našeg glavnog aktera u novonastalim susretima. Autor pri tome pokušava da nas ubaci u glavu svakog od junaka kako bismo iz različitih perspektiva mogli posmatrati određeni događaj, nešto poput onoga što je pedestih krasilo neka umetnička dela kao recimo Kurosavin film Rašomon ili književno delo Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića.
Na momente nisam mogao a da ne pomislim da čitam dnevnik a ne roman. I to ne dnevnik jedne osobe već dnevnik više njih, od kojih je ona figura sa najviše ispisanih strana ujedno i najzanimljivija i najkvalitetnija. Da probam to da postavim kao matematičku formulu. Jedan autor piše dnevnik više likova, iliti ako je lakše, dramaturg piše dramu pri čemu svaki od likova dobija svoj ugao gledanja na jedan te isti događaj. Onaj ugao koji je autoru dela najbliži, a time logično i prvi ugao gledanja događaja u ovom romanu, jeste najbolji. Ostali, koji će se javiti kasnije – a njihova pojava do kraja romana bivati sve češća – su znatno slabiji, uz svega nekoliko kvalitetnih epizoda koje uglavnom i bivaju kvalitetne jer se oslanjaju na prvi ugao gledanja. Čim autor spoji dva, nazovimo ih sporedna lika, koji će pokušati proširiti priču, roman prestaje biti sladak. Ta reka tada već uveliko je zagazila u more i čim smo prešli prag zvani ušće ona dobija na slanosti.
Ne mogu a da se ne oduprem utisku da je autor imao u glavi fiksirano prvo poglavlje i kraj, a da je ono između bio ižvakani materijal da bi se ovaj početak i kraj mogli kasnije nazvati romanom. Naravno, neke od epizoda u toj, nazovimo je sredini, su sjajne. Epizoda sa disk-džokejom je izuzetno zanimljiva i poučna; predstavlja svojevrsni katalog muzičkih grupa i njihovih pesama. Pored toga što nas informativno snabdeva i tematski osvežava doprinosi karakterizaciji glavnog junaka romana.
Pletući istoriju glavnog junaka uz pomoć precizno okarakterisanih epizodnih likova i dovodeći njihova ponašanja, postupke i osobine u direktan susret sa glavnim junakom, autor nam kroji portret lika a da nije morao izdvajati pasuse isključivo u tu svrhu, kako bi to autori nekih ranijih epoha izvoljevali učiniti. Ovo je možda zaista i najjbolja epizoda romana, kako za mlade ljude koji nisu odrasli na muzici Bob Dilana, Rolingstonsa i drugih tako i za iskusne muzički obrazovanije ljude koji su kroz ovu epizodu najbolje mogli da se upoznaju kako sa junakom romana tako i sa mestom, vremenom i društvom u kojem se junak nalazi.
Odsustvo jasne fabule i epizode poput ove razuđuju ovaj roman u gotovo osamostaljene epizode: on bi se mogao čitati kao zbirka kratkih priča, što za postmoderni roman ne mora biti mana. Jedino što vezuje ove priče jeste atmosfera, okolnosti u kojima žive junaci, i njihovo spajanje zapravo dovodi u nekim momentima da ovaj roman izgleda poput utrke kornjača (što i nije loše i ide u prilog malopre iznetoj činjenici o potencijalnom čitanju ovog romana, jer, da je to bila utrka zečeva recimo, onda bi to svakako bio jedan veliki promašaj, ali pošto je reč o kornjačama stvar je drugačija): radnja se sporo kreće napred, gotovo da džogira u mestu, što je potpuno normalno u uslovima u kojima se nalaze junaci ovog romana i u toj svojoj nemoći da ubrza nudi nam paletu boja koju trebamo osetiti dok ona ne dođe do cilja. A čitanje nas je naučilo da kornjača često stigne pre zeca do cilja.
Žargon koji se prožima kroz ovaj roman prija ušima. Daje život priči, čini je dinamičnijom i osvesti mozak ukoliko je on pre toga počeo da kunja. Tako i likovi kroz svoj jezik govora dobijaju na kvalitetu karaktera kakav god on bio. Tu svakako pohvale idu prevodicu ovog romana, Angeli Pataki, koja nije ubila kreativnost Orčikovog originalnog jezika na kojem stvara.
Karakteri likova su zaista dobro oslikani u ovom romanu, i na neki način aludiraju na to da su ljudi dobri u koliko god teškim okolnostima se našli i koliko god u životu grešili. Kao što sam ranije rekao, velika prednost ovog romana je što je njegov autor karakterizaciju likova izveo oslanjajući ih jedne na druge. Opet, celoj situaciji i celoj atmosferi najviše doprinosi glavni junak i njegova muzika. On svira na različitim predmetima pomoću cevi i time ukazuje na to da bilo koja materija može prouzrokovati harmoniju. Koliko god nezgrapne, haotične, zarđale bile njegove stvari koje pretvara u muzičke instrumente, one će na kraju stvoriti muziku. Iz haosa će se razviti harmonija. Buka smeća je muzika, muzika koja ima neku buntovnu energiju, neku snagu koja može da nadahne čoveka da dela.
Na kraju naš junak to i čini. On odlazi. Dodatak tom motivu odlaska i prednost jeste što to nije vuk samotnjak koji se otisnuo od sredine i porodice. On odlazi sa devojkom sa kojom je do tada izgradio jedan neobičan, simpatičan ljubavni odnos. Njihov put stoga predstavlja svojevrsno otrežnjenje. Mlad čovek odlučuje se za novi korak. Tim prvim korakom on pokušava da izađe iz magle a pred njega staje neko, neko ko je nasmejan. Mi ne znamo ko je to, možemo samo da slutimo. Mi ne znamo kakav je smeh na njegovom licu. Imamo jedan kraj koji nas tera da se zapitamo i ukoliko smo dovoljno kvalitetni i maštoviti čitaoci možda i saznamo da li je naš junak izašao iz magle i šta ga je tamo čekalo.
Engleska verzija filma Odmor gospodina Iloa iz 1953. godine Žaka Tatija počinje sledećom napomenom: „Ne tražite zaplet, jer je svrha odmora isključivo zabava“. Ispod ove vrhunske komedije, pak, leži odvažan napad na narativne konvencije. Roland Orčik ne stavlja akcenat na zaplet i taj zaplet ne treba tražiti. Zabava se u njemu svakako može pronaći, ali može se pronaći i nacrt onog dubljeg, onog što je ispod. Njegov roman to ispod traži u poveznici između života, prirode i umetnosti. Ovaj roman pokušava da nam ukaže na to da stvari nisu bitne same po sebi već po vezama koje međusobno sprovode.
Glavno oružje autora ovog romana u tom pokušaju je njegov stil, čija osnovna karakteristika jeste liričnost. Njegova čulnost, koja se jasno oseti u nekim delovima romana, upravo je ono što čini da ti delovi se izdižu nad nečim što se zove ispričana priča. Međutim, verujem da je autoru potrebno još nekoliko stepenika kako bi nacrt postao slika a deo postao celina.
FANTOMKOMANDO
Roland Orčik
Prevod sa mađarskog: Angela Pataki
Kulturni centar Novog Sada, 2019
241 str.
