Из штампе је недавно (2020, Београд: Зоран Живковић) изашло дивот издање романа Зли дуси (Бесы, 1871) Фјордора Михајловича Достојевског. У питању је луксузно критичко издање које је у потпуности припремио професор и аутор Зоран Живковић.
Повод објављивању су чак четири јубилеја која се стичу у једној години, од чега у три интернационална, а четврти посебно значајан за српску културу. Наиме, поред тога што се ове године навршавају пуна два века од рођења Достојевског и 140 година од његове смрти, протекло је и 150 година од када је роман Зли дуси почео да излази у наставцима у журналу „Руски весник“, као и пуних сто година од његовог првог превода на српски који је сачинила Косара Цветковић под називом Нечисте силе.
Уложивши три и по године рада, професор Живковић је приредио не само прво критичко издање романа Зли дуси, већ и прво критичко издање уопште неког дела Достојевског на српском.
Роман Зли дуси често се, заједно са Браћом Карамазовима, Идиотом и Злочином и казном, сматра за један од најбољих романа које је Достојевски написао, а представља изазов за тумачење од тренутка свог настанка. У Живковићевом виђењу, то више није књига о ономе што је Достојевски сматрао демонима епохе: атеизму, нихилизму и иморализму, већ првенствено колоплет љубавних прича чије карактерно различите јунаке, Андреја Антоновича фон Лемпкеа, Стефана Трофимовича Верховенског и Николаја Всеволодовича Ставрогина, повезује једна особина: сва тројица су лепи мушкарци. Тако је мушка лепота покретач главних токова радње, а њено је дејство у већини случајева погубно јер, у Злим дусима на различите начине свој живот губи више ликова него у остала три споменута романа Достојевског заједно.
Ипак, Фјодор Михајлович у овој, потенцијално најмрачнијој својој књизи, успоставља неку врсту равнотеже уводећи комичне елементе и хумор. Смешно се у Злим дусима испољава кроз читаву лепезу нијанси, од лакрдије до ироније, а овај роман се својом несвојственом количином хумора издваја као јединствен у библиогрфији писца.
Поврх свега, стицајем околности у којима је књига настајала, Достојевски је у њој успоставио један од највећих изума у уметности писања – приповедача који нам с ауторитетом говори и о оном што никако не може да зна, што је техника коју ће аутор применити и у роману Браћа Карамазови.
Превод Вељке Марковић приређивач је за ову прилику редиговао, правописно осавременио, допунио оним што је у претходним издањима омашком изостављено, и на крају додатно обогатио са преко 200 напомена којима се објашњавају и тумаче места у роману потенцијално недокучива или нејасна данашњем читаоцу. На тај начин откривају се многа скривена значења једног од најсложенијих романескних издања деветнаестог века.
Предговор књиге, под насловом „Сто година Злих духова на српском“, доноси причу о подвизима двеју преводитељки овог дела. Косара Цветковић је два пута превела Зле духове – 1921. и 1933. – а њена је заслуга и то што је прво српско издање овог романа из 1921. релевантно и у светским оквирима: у њему се први пут, чак пре него у руским издањима, појављује знаменито поглавље „Код Тихона“, које тек што је било пронађено у заоставштини Фјодора Михајловича. Превод Вељке Марковић из 1981. важи за изузетан, не само у односу на све преводе дела, него и у свеколиком преводилаштву на српски. Критичко издање Злих духова било је прилика да се преводитељка о којој се данас мало зна отргне од заборава и да јој се ода заслужена почаст.
Поред свог садржаја, ово дивот издање издваја се и по својој графичкој опремљености. Том од преко 1.000 страна штампан је на најфинијој хартији, са тврдим корицама, платненим обележивачем и једним такабом илустрација на кунстдруку.
Професор Живковић се потрудио да прибави и документарну грађу, па се пред читаоцем налазе, између осталог, број из јануара 1871. часописа „Руски весник“ у коме је објављен први наставак Злих духова; корице првог издања у облику књиге овог романа из 1873, које је објавио сам Достојевски; насловна страна часописа „Мисао“ у коме су се Зли дуси појавили на српском језику 1921; као и две фотографије Вељке Марковић, овом приликом први пут објављене.
Извор: Данас
