Iz štampe je nedavno (2020, Beograd: Zoran Živković) izašlo divot izdanje romana Zli dusi (Besы, 1871) Fjordora Mihajloviča Dostojevskog. U pitanju je luksuzno kritičko izdanje koje je u potpunosti pripremio profesor i autor Zoran Živković.
Povod objavljivanju su čak četiri jubileja koja se stiču u jednoj godini, od čega u tri internacionalna, a četvrti posebno značajan za srpsku kulturu. Naime, pored toga što se ove godine navršavaju puna dva veka od rođenja Dostojevskog i 140 godina od njegove smrti, proteklo je i 150 godina od kada je roman Zli dusi počeo da izlazi u nastavcima u žurnalu „Ruski vesnik“, kao i punih sto godina od njegovog prvog prevoda na srpski koji je sačinila Kosara Cvetković pod nazivom Nečiste sile.
Uloživši tri i po godine rada, profesor Živković je priredio ne samo prvo kritičko izdanje romana Zli dusi, već i prvo kritičko izdanje uopšte nekog dela Dostojevskog na srpskom.
Roman Zli dusi često se, zajedno sa Braćom Karamazovima, Idiotom i Zločinom i kaznom, smatra za jedan od najboljih romana koje je Dostojevski napisao, a predstavlja izazov za tumačenje od trenutka svog nastanka. U Živkovićevom viđenju, to više nije knjiga o onome što je Dostojevski smatrao demonima epohe: ateizmu, nihilizmu i imoralizmu, već prvenstveno koloplet ljubavnih priča čije karakterno različite junake, Andreja Antonoviča fon Lempkea, Stefana Trofimoviča Verhovenskog i Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina, povezuje jedna osobina: sva trojica su lepi muškarci. Tako je muška lepota pokretač glavnih tokova radnje, a njeno je dejstvo u većini slučajeva pogubno jer, u Zlim dusima na različite načine svoj život gubi više likova nego u ostala tri spomenuta romana Dostojevskog zajedno.
Ipak, Fjodor Mihajlovič u ovoj, potencijalno najmračnijoj svojoj knjizi, uspostavlja neku vrstu ravnoteže uvodeći komične elemente i humor. Smešno se u Zlim dusima ispoljava kroz čitavu lepezu nijansi, od lakrdije do ironije, a ovaj roman se svojom nesvojstvenom količinom humora izdvaja kao jedinstven u bibliogrfiji pisca.
Povrh svega, sticajem okolnosti u kojima je knjiga nastajala, Dostojevski je u njoj uspostavio jedan od najvećih izuma u umetnosti pisanja – pripovedača koji nam s autoritetom govori i o onom što nikako ne može da zna, što je tehnika koju će autor primeniti i u romanu Braća Karamazovi.
Prevod Veljke Marković priređivač je za ovu priliku redigovao, pravopisno osavremenio, dopunio onim što je u prethodnim izdanjima omaškom izostavljeno, i na kraju dodatno obogatio sa preko 200 napomena kojima se objašnjavaju i tumače mesta u romanu potencijalno nedokučiva ili nejasna današnjem čitaocu. Na taj način otkrivaju se mnoga skrivena značenja jednog od najsloženijih romanesknih izdanja devetnaestog veka.
Predgovor knjige, pod naslovom „Sto godina Zlih duhova na srpskom“, donosi priču o podvizima dveju prevoditeljki ovog dela. Kosara Cvetković je dva puta prevela Zle duhove – 1921. i 1933. – a njena je zasluga i to što je prvo srpsko izdanje ovog romana iz 1921. relevantno i u svetskim okvirima: u njemu se prvi put, čak pre nego u ruskim izdanjima, pojavljuje znamenito poglavlje „Kod Tihona“, koje tek što je bilo pronađeno u zaostavštini Fjodora Mihajloviča. Prevod Veljke Marković iz 1981. važi za izuzetan, ne samo u odnosu na sve prevode dela, nego i u svekolikom prevodilaštvu na srpski. Kritičko izdanje Zlih duhova bilo je prilika da se prevoditeljka o kojoj se danas malo zna otrgne od zaborava i da joj se oda zaslužena počast.
Pored svog sadržaja, ovo divot izdanje izdvaja se i po svojoj grafičkoj opremljenosti. Tom od preko 1.000 strana štampan je na najfinijoj hartiji, sa tvrdim koricama, platnenim obeleživačem i jednim takabom ilustracija na kunstdruku.
Profesor Živković se potrudio da pribavi i dokumentarnu građu, pa se pred čitaocem nalaze, između ostalog, broj iz januara 1871. časopisa „Ruski vesnik“ u kome je objavljen prvi nastavak Zlih duhova; korice prvog izdanja u obliku knjige ovog romana iz 1873, koje je objavio sam Dostojevski; naslovna strana časopisa „Misao“ u kome su se Zli dusi pojavili na srpskom jeziku 1921; kao i dve fotografije Veljke Marković, ovom prilikom prvi put objavljene.
Izvor: Danas
