Пише: Светлана Милашиновић
Мемоари се обично пишу у позним годинама живота, када човек осети да је дошло време за свођење рачуна, подвлачење црте и преиспитивање многих одлука. Ретко када мемоаре пише човек који је преживео Зло (прогон Јевреја у Другом светском рату) да би се сећањем одбранио од новог Зла (рат на простору бивше Југославије 90-их година ХХ века) дубоко свестан чињенице коју је добро упамтио још у детињству да је Зло – увек исто (лат. semper idem). Психолози би вероватно рекли да је то једна врста ретроградног одбрамбеног механизма, јер сећање на догађаје који су се одиграли пре безмало пола века брише (или бар ублажава) из својих најдубљих понора она најтамнија и најстрашнија проживљена искуства, уступајући место догађајима који су много мање болни и чији ожиљци не остављају дубоке трагове. Управо из тог разлога, по мом мишљењу, и Ђорђе Лебовић приступа писању свог јединог романа (романа-хронике, а можда чак можемо рећи и романсиране биографије) Semper idem.
Лебовићево недовршено дело којим је намеравао да закорачи међу романописце, јер је до његове појаве стручној и критичкој јавности био познат као драмски писац (писао, између осталог, и ТВ драме), те писац сценарија за серије и дугометражне филмове (најпознатији је свакако Валтер брани Сарајево). Писац је преминуо 2004. године, не стигавши да заврши последња три поглавља романа: Обест, Злочин и Semper idem. Дело је први пут објављено 2005. године захваљујући, пре свих, пишчевој удовици Злати Лебовић. Од тада прештампавано је више пута. Посебна вредност овог дела је што га недовршеност (у очима и критичке јавности, али и самих читалаца) не чини некомплетним и не умањује његову високо рангирану уметничку вредност већ га, напротив, ставља у ранг са великим делима како домаће тако и светске књижевности којима недовршеност није умањила квалитет. Сетимо се, рецимо: Њеточке Незвановне Ф. М. Достојевског, Омер паше-Латаса И. Андрића, Мртвих душа Н. Гогоља и многих других.
Велики део романа посвећен је расветљавању ауторовог односа са члановима уже и шире породице, првим љубавима, школским мукама, друговима. У питању је прави каледиоскоп најразличитијих ликова, од којих је сваком понаособ посвећена посебна пажња, те је сваки књижевни портрет изведен од почетка до краја на један стилски питак, пријемчив и рафиниран начин, који онда читаоца потпуно увлачи у најдубље поноре саме личности о којој Лебовић говори. Након читања овог дела, имате утисак као да све ликове добро познајете и чини вам се да би их сваког тренутка могли срести на улици. У томе је, по мом мишљењу, и највећа вредност овог романа, јер попут Андрићеве Аске која је заводљивом игром одгађала смрт, и Лебовић својом заводљивом причом о детињству проведеном уз намћорастог деду, добродушног очуха и забавног течу одгађа неминовно суочавање са ратним страхотама, како за време Другог светског рата када је био дете, тако и за време братоубилачког сукоба последње деценије ХХ века, када је већ био у дубоком зениту животног века.
Чињеница која наглашава Лебовићеву оригиналност у односу на друге писце који су се у својим делима бавили проблематиком међуљудских односа везана је за ситуацију у којој он даје најуспелије портрете ликова са којима није у крвном сродству (очух, баба-маћаха и теча), а са којима је остварио далеко дубљу емотивну повезаност, него са стварним крвним сродницима (отац, мајка, брат, деда, тетке). Описи његових сећања, рецимо на очуха, изведени су малтене до савршенства. У питању су читаве мале минијатуре које, склопљене у целину, чине неку врсту романа у роману:
Мој очух никад и никуд није журио, увек је имао времена, а готово сав тај вишак посвећивао је мојој мајци (имао сам утисак да се од ње никада не би одвајао, само да је она на то пристала). Био је према њој предусетљив и пажљив, а кад су били насамо, и веома нежан. Чим је неко био присутан, Андрија се према својој жени и надаље опходио учтиво, али уздржано. „Нећу да се размећем својим осећањима као да сам на позоришној сцени. Људи то увек погрешно тумаче“, поверио ми се једном, а мени је годило што ми саопштава своје скривене мисли. Једино мени. И мојој мајци, природно.
Овај кратки одломак говори све о дечаковом односу са очухом, о њиховој међусобној привржености какву многи не доживе са сопственим оцем током читавог живота. Лебовић је овај однос у роману само продубио до дубоке и искрене емотивне повезаности.
Роман-хроника који је пред нама, с друге стране, садржи и много елемената модернистичког и постмодернистичког приповедања који га сврставају у ред ремек дела ХХI века (снови, слутње, интуиција и привиђења). Мислим овде, пре свега, на тако брижљиво уткана привиђења деде Јосефа чије појављивање увек, попут духа Хамлетовог оца, најављује неке битне преокрете у животу главног јунака. Јосеф је нека врста његовог водича кроз паралелни свет, свет оностране слутње, као нека врста магичног предмета који повезује овај и онај свет (слично магијској функцији огледала у народној књижевности):
Пред шумом су постројени људи. Стоје у десеторедовима, поравнани као војници у строју. Има их свих узраста, свих доба старости. Различито су одевени: једни само у кошуљама или мајицама, други у одећи од простог сукна или у свечаним оделима, у свештеничким одорама, мантилима, крзненим капутима. Жене су у лаким цицаним хаљинама или у одећи од најплеменитије свиле, у џемперима, кратким кожусима или скупоценим бундама; гологлаве, забрађене марамама, и са разнобојним шеширима. Пролазимо поред непрегледног строја: не назире му се почетак, не могу му сагледати крај. Деда Јосеф хита напред, ја покушавам да не заостанем за њим иако тешко дишем, груди ми притиска све жешћа јара.
Кроз ноћно, полу-снено привиђење давно умрлог деде који му је нека врста путоказа ка будућности, Лебовић нас уводи у потресну причу о погрому Јевреја у Другом светском рату. Јасна је чињеница да само врсни приповедачи могу на овај начин причати о нечему тако болном и страшном као што су гротескне смрти невиних у ратом захваћеним подручјима. Према томе, сложићу се са Теофилом Панчићем који је овај Лебовићев роман у поговору реиздања из 2016. сврстао у једно од првих ремек-дела српске књижевности новог, ХХI века.
Далеко од тога, видели смо, да Лебовић у свом делу не говори о тешком положају Јевреја непосредно пред почетак и за време трајања Другог светског рата. Дубоки су ожиљци преживљених страхота и прогона, а посебно боравак у озлоглашеном логору Аушвиц. Стога, овај роман с једне стране представља и потресно сведочење о људима и њиховој судбини искројеној по моделу роб-робовласник (тиранин), о смрти, али пре свега, о промени која је настала у онима који су неким чудом Холокауст преживели. За њих заиста више ништа није исто осим Зла (отуда и игра речима у наслову овог романа). Само што Лебовић о овим догађајима пише са једне временске дистанце од безмало пола века, што му омогућава да, с једне стране, направи бег од садашњице, а с друге, да поново на неки други, мало мање стресан и турбулентан начин проживи прошлост, да би о њој лакше и веродостојније могао сведочити.
Наслов Лебовићевог дела Semper idem, што у преводу са латинског значи „увек исто”, по сведочењу самог писца преузет је са портала Евангелистичке цркве у Сомбору, граду његовог детињства, а коју је често посећивао са дедином другом женом, Немицом, коју је волео више од рођене баке коју није упамтио. Приликом бројних посета овој цркви, гледајући у тај натпис она му је објашњавала да је Зло – увек исто. Међутим, овај наслов по мом мишљењу осим овог који нам је Лебовић јавно саопштио, за њега, али и јеврејски народ у целини можда има још једно слојевитије и дубље значење. Наиме, пре неколико година боравећи у Берлину имала сам прилику да посетим Јеврејски музеј који се налази у источном делу града, у чувеној четврти Кројцберг (реконструисана тек 60-тих година ХХ века пошто је била готово потпуно уништена бомбардовањем у Другом светском рату). Историја и судбина овог музеја говори много тога о самим Јеврејима, њиховом начину живота и мирењу са судбином која их кроз историју нимало није штедела. Просто је фасцинантна чињеница да они сва страдања која су их задесила прихватају увек исто (ѕemper idem), некако мирно, погнуте главе, без жеље за побуном, на први поглед рекло би се малтене равнодушно. О томе сведоче и сабласно празне просторије музеја испуњене неком мирном тескобом, али и делови у којима су изложени експонати (углавном делови покућства или лични предмети) који су остали за многим јеврејским породицама одведеним у логоре (првенствено Дахау и Аушвиц). Обилазећи просторије музеја, читајући натписе поред личних предмета о животу њихових власника, посетилац живо пред собом реконструише слику читаве реке људи који погнутих глава иду у сусрет сигурној смрти, не гледајући је у очи, али мирећи се са њеном неминовношћу, потпуно свесни њеног најгорег лица. Помислила сам тада, шетајући ходницима Либескиндовог челичног лавиринта, да тај утисак имам након многобројних књижевних дела и докумената која сам прочитала о суровом прогону јеврејског народа. Сада, неколико година касније, читајући књигу Ђорђа Лебовића Semper idem, наслућујем колико сам била у праву.
