Piše: Svetlana Milašinović
Memoari se obično pišu u poznim godinama života, kada čovek oseti da je došlo vreme za svođenje računa, podvlačenje crte i preispitivanje mnogih odluka. Retko kada memoare piše čovek koji je preživeo Zlo (progon Jevreja u Drugom svetskom ratu) da bi se sećanjem odbranio od novog Zla (rat na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina HH veka) duboko svestan činjenice koju je dobro upamtio još u detinjstvu da je Zlo – uvek isto (lat. semper idem). Psiholozi bi verovatno rekli da je to jedna vrsta retrogradnog odbrambenog mehanizma, jer sećanje na događaje koji su se odigrali pre bezmalo pola veka briše (ili bar ublažava) iz svojih najdubljih ponora ona najtamnija i najstrašnija proživljena iskustva, ustupajući mesto događajima koji su mnogo manje bolni i čiji ožiljci ne ostavljaju duboke tragove. Upravo iz tog razloga, po mom mišljenju, i Đorđe Lebović pristupa pisanju svog jedinog romana (romana-hronike, a možda čak možemo reći i romansirane biografije) Semper idem.
Lebovićevo nedovršeno delo kojim je nameravao da zakorači među romanopisce, jer je do njegove pojave stručnoj i kritičkoj javnosti bio poznat kao dramski pisac (pisao, između ostalog, i TV drame), te pisac scenarija za serije i dugometražne filmove (najpoznatiji je svakako Valter brani Sarajevo). Pisac je preminuo 2004. godine, ne stigavši da završi poslednja tri poglavlja romana: Obest, Zločin i Semper idem. Delo je prvi put objavljeno 2005. godine zahvaljujući, pre svih, piščevoj udovici Zlati Lebović. Od tada preštampavano je više puta. Posebna vrednost ovog dela je što ga nedovršenost (u očima i kritičke javnosti, ali i samih čitalaca) ne čini nekompletnim i ne umanjuje njegovu visoko rangiranu umetničku vrednost već ga, naprotiv, stavlja u rang sa velikim delima kako domaće tako i svetske književnosti kojima nedovršenost nije umanjila kvalitet. Setimo se, recimo: Njetočke Nezvanovne F. M. Dostojevskog, Omer paše-Latasa I. Andrića, Mrtvih duša N. Gogolja i mnogih drugih.
Veliki deo romana posvećen je rasvetljavanju autorovog odnosa sa članovima uže i šire porodice, prvim ljubavima, školskim mukama, drugovima. U pitanju je pravi kaledioskop najrazličitijih likova, od kojih je svakom ponaosob posvećena posebna pažnja, te je svaki književni portret izveden od početka do kraja na jedan stilski pitak, prijemčiv i rafiniran način, koji onda čitaoca potpuno uvlači u najdublje ponore same ličnosti o kojoj Lebović govori. Nakon čitanja ovog dela, imate utisak kao da sve likove dobro poznajete i čini vam se da bi ih svakog trenutka mogli sresti na ulici. U tome je, po mom mišljenju, i najveća vrednost ovog romana, jer poput Andrićeve Aske koja je zavodljivom igrom odgađala smrt, i Lebović svojom zavodljivom pričom o detinjstvu provedenom uz namćorastog dedu, dobrodušnog očuha i zabavnog teču odgađa neminovno suočavanje sa ratnim strahotama, kako za vreme Drugog svetskog rata kada je bio dete, tako i za vreme bratoubilačkog sukoba poslednje decenije HH veka, kada je već bio u dubokom zenitu životnog veka.
Činjenica koja naglašava Lebovićevu originalnost u odnosu na druge pisce koji su se u svojim delima bavili problematikom međuljudskih odnosa vezana je za situaciju u kojoj on daje najuspelije portrete likova sa kojima nije u krvnom srodstvu (očuh, baba-maćaha i teča), a sa kojima je ostvario daleko dublju emotivnu povezanost, nego sa stvarnim krvnim srodnicima (otac, majka, brat, deda, tetke). Opisi njegovih sećanja, recimo na očuha, izvedeni su maltene do savršenstva. U pitanju su čitave male minijature koje, sklopljene u celinu, čine neku vrstu romana u romanu:
Moj očuh nikad i nikud nije žurio, uvek je imao vremena, a gotovo sav taj višak posvećivao je mojoj majci (imao sam utisak da se od nje nikada ne bi odvajao, samo da je ona na to pristala). Bio je prema njoj predusetljiv i pažljiv, a kad su bili nasamo, i veoma nežan. Čim je neko bio prisutan, Andrija se prema svojoj ženi i nadalje ophodio učtivo, ali uzdržano. „Neću da se razmećem svojim osećanjima kao da sam na pozorišnoj sceni. Ljudi to uvek pogrešno tumače“, poverio mi se jednom, a meni je godilo što mi saopštava svoje skrivene misli. Jedino meni. I mojoj majci, prirodno.
Ovaj kratki odlomak govori sve o dečakovom odnosu sa očuhom, o njihovoj međusobnoj privrženosti kakvu mnogi ne dožive sa sopstvenim ocem tokom čitavog života. Lebović je ovaj odnos u romanu samo produbio do duboke i iskrene emotivne povezanosti.
Roman-hronika koji je pred nama, s druge strane, sadrži i mnogo elemenata modernističkog i postmodernističkog pripovedanja koji ga svrstavaju u red remek dela HHI veka (snovi, slutnje, intuicija i priviđenja). Mislim ovde, pre svega, na tako brižljivo utkana priviđenja dede Josefa čije pojavljivanje uvek, poput duha Hamletovog oca, najavljuje neke bitne preokrete u životu glavnog junaka. Josef je neka vrsta njegovog vodiča kroz paralelni svet, svet onostrane slutnje, kao neka vrsta magičnog predmeta koji povezuje ovaj i onaj svet (slično magijskoj funkciji ogledala u narodnoj književnosti):
Pred šumom su postrojeni ljudi. Stoje u desetoredovima, poravnani kao vojnici u stroju. Ima ih svih uzrasta, svih doba starosti. Različito su odeveni: jedni samo u košuljama ili majicama, drugi u odeći od prostog sukna ili u svečanim odelima, u svešteničkim odorama, mantilima, krznenim kaputima. Žene su u lakim cicanim haljinama ili u odeći od najplemenitije svile, u džemperima, kratkim kožusima ili skupocenim bundama; gologlave, zabrađene maramama, i sa raznobojnim šeširima. Prolazimo pored nepreglednog stroja: ne nazire mu se početak, ne mogu mu sagledati kraj. Deda Josef hita napred, ja pokušavam da ne zaostanem za njim iako teško dišem, grudi mi pritiska sve žešća jara.
Kroz noćno, polu-sneno priviđenje davno umrlog dede koji mu je neka vrsta putokaza ka budućnosti, Lebović nas uvodi u potresnu priču o pogromu Jevreja u Drugom svetskom ratu. Jasna je činjenica da samo vrsni pripovedači mogu na ovaj način pričati o nečemu tako bolnom i strašnom kao što su groteskne smrti nevinih u ratom zahvaćenim područjima. Prema tome, složiću se sa Teofilom Pančićem koji je ovaj Lebovićev roman u pogovoru reizdanja iz 2016. svrstao u jedno od prvih remek-dela srpske književnosti novog, HHI veka.
Daleko od toga, videli smo, da Lebović u svom delu ne govori o teškom položaju Jevreja neposredno pred početak i za vreme trajanja Drugog svetskog rata. Duboki su ožiljci preživljenih strahota i progona, a posebno boravak u ozloglašenom logoru Aušvic. Stoga, ovaj roman s jedne strane predstavlja i potresno svedočenje o ljudima i njihovoj sudbini iskrojenoj po modelu rob-robovlasnik (tiranin), o smrti, ali pre svega, o promeni koja je nastala u onima koji su nekim čudom Holokaust preživeli. Za njih zaista više ništa nije isto osim Zla (otuda i igra rečima u naslovu ovog romana). Samo što Lebović o ovim događajima piše sa jedne vremenske distance od bezmalo pola veka, što mu omogućava da, s jedne strane, napravi beg od sadašnjice, a s druge, da ponovo na neki drugi, malo manje stresan i turbulentan način proživi prošlost, da bi o njoj lakše i verodostojnije mogao svedočiti.
Naslov Lebovićevog dela Semper idem, što u prevodu sa latinskog znači „uvek isto”, po svedočenju samog pisca preuzet je sa portala Evangelističke crkve u Somboru, gradu njegovog detinjstva, a koju je često posećivao sa dedinom drugom ženom, Nemicom, koju je voleo više od rođene bake koju nije upamtio. Prilikom brojnih poseta ovoj crkvi, gledajući u taj natpis ona mu je objašnjavala da je Zlo – uvek isto. Međutim, ovaj naslov po mom mišljenju osim ovog koji nam je Lebović javno saopštio, za njega, ali i jevrejski narod u celini možda ima još jedno slojevitije i dublje značenje. Naime, pre nekoliko godina boraveći u Berlinu imala sam priliku da posetim Jevrejski muzej koji se nalazi u istočnom delu grada, u čuvenoj četvrti Krojcberg (rekonstruisana tek 60-tih godina HH veka pošto je bila gotovo potpuno uništena bombardovanjem u Drugom svetskom ratu). Istorija i sudbina ovog muzeja govori mnogo toga o samim Jevrejima, njihovom načinu života i mirenju sa sudbinom koja ih kroz istoriju nimalo nije štedela. Prosto je fascinantna činjenica da oni sva stradanja koja su ih zadesila prihvataju uvek isto (ѕemper idem), nekako mirno, pognute glave, bez želje za pobunom, na prvi pogled reklo bi se maltene ravnodušno. O tome svedoče i sablasno prazne prostorije muzeja ispunjene nekom mirnom teskobom, ali i delovi u kojima su izloženi eksponati (uglavnom delovi pokućstva ili lični predmeti) koji su ostali za mnogim jevrejskim porodicama odvedenim u logore (prvenstveno Dahau i Aušvic). Obilazeći prostorije muzeja, čitajući natpise pored ličnih predmeta o životu njihovih vlasnika, posetilac živo pred sobom rekonstruiše sliku čitave reke ljudi koji pognutih glava idu u susret sigurnoj smrti, ne gledajući je u oči, ali mireći se sa njenom neminovnošću, potpuno svesni njenog najgoreg lica. Pomislila sam tada, šetajući hodnicima Libeskindovog čeličnog lavirinta, da taj utisak imam nakon mnogobrojnih književnih dela i dokumenata koja sam pročitala o surovom progonu jevrejskog naroda. Sada, nekoliko godina kasnije, čitajući knjigu Đorđa Lebovića Semper idem, naslućujem koliko sam bila u pravu.
