Алтернативна лектира: Џулијан Барнс, „Флоберов папагај“ (1984)

Categories КолумнеPosted on

Пише: Сузана Ковачевић

Када пишеш биографију пријатеља, мораш је писати као да се светиш у његово име.
–Флобер, у писмо Ернесту Фејдоу 1872. године

Објављивањем романа Флоберов папагај (Flaubert’s Parrot; 1984, Jonathan Cape), Џулијан Барнс (Julian Barnes) заузима значајно место у дебати између постмодернизма и модернизма, између постструктуралистичких теорија и традиционалних реалистичких теорија језика, приклонивши се првима. Овај роман се усредсређује на недокучивост прошлости, на борбу против тотализујућих представа Истине и Историје. Нераскидива веза истине и фикције настаје као резултат потраге за прошлошћу и покушаја спознаје другости и самог себе. Зато у овом роману истражни дискурс добија важну улогу. Главни лик овог романа је Џефри Брајтвајт – доктор, зубар који покушава да открије смисао бивствовања у савременом свету.

Приповедање у роману заузима маску истраге писаних и усмених трагова о судбини једног предмета из живота знаменитог француског деветнаестовековног писца Гистава Флобера. Пошто садржи у себи постмодернистичку бојазан за заблуде које намеће традиционални историјски дискурс, Флоберов папагај се може сматрати историјском метафикцијом. Фокус је у роману стављен на контрадикторни однос између фикције и Историје. Барнс у роман уводи историјске личности попут поменутог Гистава Флобера, потом песникиње Лујзе Коле, аутора Максима ди Кана и књижевнице Жорж Санд, али само да би испитао разлику између фикције и реалности, да би показао неодређеност и лабилност историјског знања. Отежава и Брајтвајт ово поверење у способности документације да открије истину о прошлости.

Џулијан Барнс / Julian Barnes (Лестер, УК, 1946)

Роман се опире жанровском одређењу; Барнс је у њега уткао фикцију, биографију, књижевну критику, интимни дневник, детективску причу, чак и упутство за полагање испита и својеврсну верзију речника. Живот Барнсовог приповедача се усправља пред читаоцем изван сваке временске димензије: прошлост продире у садашњост, напуштају се хронолошки начин приповедања, временска линеарност и наративна затвореност. Уместо тога имамо дигресије, скакање с теме на тему и различите различите нараторе. Барнс је успео да створи својеврсно хибридно дело у којем се огледа хетерогеност жанрова.

Окосница романа је дакле нека врста „детективске“ приче, али због инверзије жанра детективског романа можемо га назвати и антидетективским романом. Правог злочина нема, али се преузима сижејни образац крими приче: на почетку имамо загонетку, затим реконструкцију догађаја из прошлости и настојање да се загонетка одгонетне. Али, у овом роману расплитање представља ново заплитање инове загонетке, због чега се читаоци суочавају са немогућношћу доласка до решења.

Већ у првом поглављу креће потрага за папагајем са радног стога Гистава Флобера, оним који је послужио као модел за птицу из пишчеве приповетке „Једноставно срце“ („Un cœur simple“, 1877). Случај препарираног папагаја закључак добија (односно не добија) тек у последњем поглављу. Чини се да приповедач заборавља на потрагу за птичјим моделом и да у осталим поглављима трага за једином правом истином. На ширем плану имамо потрагу за једином истинитом верзијом прошлости, а на личном покушај да се разуме и прихвати самоубиство жене, као и покушај прихватања усамљености. Флоберов папагај постаје неухватљив симбол истине. Брајтвајт у музеју у Руану угледа првог папагаја те помишља како је успоставио блиску везу са писцем и како је успео да ухвати прошлост. Папагај је наизглед симбол објективне прошлости – али се та визија разара на крају романа.

Прво издање романа (1984)

У роману се преплићу проблеми потраге за истином, питања у вези са самом природом истине, начинима на које стижемо до ње, проблем спознаје другога и метонимијске идентификације. Брајтвајт покушава да разуме свог омиљеног писца, али и сопствену жену ако нађе правог папагаја, моћи ће са разуме Флоберов живот и уметност. Прошлост види као „прасе премазано машћу које се не може ухватити“. Приповедач се стога креће кроз интертекстуални лавиринт списа и покушава да склопи причу о Флоберу, цитира разне романе, писма. Формира се хоризонт очекивања, да би се конекције жанра и стила расформирале корак по корак.

Што се хронологије тиче, прва два дела овог поглавља прате уредан след догађаја, а трећи представља исечке из Флоберове преписке у којима се разматрајукњижевност, живот, уметност. Прва биографија је мање-више стандардна: приказани су објективни догађаји и чињенице. Друга, иако делује објективно,није класична биографија. У њој су приказане и кризе у животу и поседује негативан тон. Последња нам даје увид у Флоберов унутрашњи живот и представља субјективни приказ пишчевог живота. Барнс на тај начин указује на испразност сваке биографске реконструкције живота, односно колико је немогуће у потпуности уловити нечији живот и прошлост. Три биографије нам показују како од истих чињеница могу настати различите приче: све зависи од перспективе биографа, јер свака верзија догађаја је оптерећена субјективношћу онога ко приповеда.

Уз то, имамо и писма Џулијен Херберт, гувернанте за коју се веровало да је била Флоберова вереница. Заправо, још једном, пред нама је недостатак истих – писма измичу Брајтвајту, али ипак сазнајемо да је у њима писало „реци им оно што желе да чују“. Перспектива онога који говори долази до потпуног изражаја у поглављу „Верзија Лујзе Коле“. Барнс је желео да се чује глас жена, да је изједначи, уврсти у историју; на основу преписке сазнајемо вишео њиховом односу, али пошто њених писама нема, доступна је само Флоберова верзија. Барнс нам је дао и њену реплику, две приче које се сучељавају. Мења се мишљење када прочитамо њену верзију догађаја. Она је била његова жртва; његовог садизма, егоизма и охолости. Ипак, ово можемо посматрати као трећу причу. Барнсова прича није ни Флоберова ни Лујзина, већ фикција писца, и опет је доказ неухватљивости прошлости.

Прво српско издање (1997). Превод са енглеског: Небојша Палић; Бања Лука, Моно.

Флоберов живот постаје замена за преживљену трауму приповедача романа. Он мора да приповеда јер је то једина замена за живот. У роману имамо три приче: о Флоберу, Елен и ону најмање битну, како каже приповедач, о њему самом. Њему је тешко да прича о њој. Ако нађе папагаја, откриће истину о Флоберу, ако њега разуме, разумеће и његову уметност, а тако ће разумети и свој брачни живот, жену, себе и смисао свог живота.

Роман је у целини само део самоспознаје, једна незавршена биографија која се смешта у оквир фрагментиране биографије Гистава Флобера. Флобер је само маска за праву причу, причу о Елен. Када приповедач говори о жени такође мора да нагађа о њој, јер му није све познато: мора да белетризује, нема речи којима би могао да исприча причу,да представи њен и познат и тајни живот, неверство и самоубиство. Љубав је описана као плурарна, и она зависи од перспективе посматрача. Речи су недовољне, а значења неодређена.

Кроз роман осетимо и Барнса, који пародира књижевне критичаре, који се руга критичарском цепидлачењу; нарочито у једном у пасусу у којем се не зна да ли су очи Еме Бовари биле црне, смеђе или плаве. Уз то, он сам води двоструки живот као писац мејнстрим књижевности и, с друге стране, као озбиљан теоретичар и писац – када бисмо говорили о његовој биографији, могли бисмо их извући две. Схватамо да сами себе не можемо описати, чак ни када се гледамо у огледалу. Немогућност коначне спознаје се стално намеће у Флоберовом папоагају. То видимо и у једном опису мреже, где она може да се опишена два различита начина: у зависности од тачке гледишта, мрежа представља укрштене нити, али и збрку рупа повезаних нитима.

У последњем поглављу, напокон сазнајемо да је Гистав Флобер свог папагаја изабрао међу многобројним препарираним папагајима који се сада налазе у два музеја, а бирани су насумице, по субјективном осећају, уз књигу као доказ веродостојности изгледа. Опис папагаја је једини доказ о његовом постојању. На крају, намеће се закључак да ниједан од ова два папагаја не мора бити прави, и Брајтвајт је задовољан и незадовољан. Од самог почетка је био спреман на неуспех, спреман је на немогућност налажења решења.

2008, Библионер. Прев. Небојша Палић.

Једна једина објективна истина није могућа јер није записана, а и не би могла бити записана јер је сваки покушај да се истина ухвати у мрежу објективног текста оптерећен субјективношћу онога који записује. Истине нема, свако има своју истину која се преплиће са истином другог, свака је субјективна и делом фиктивна.

Најизраженија техника коју Барнс користи у Флоберовом папагају је интертекстуалност, која се огледа у мноштву алузија и цитата и граничи се са плагијаризмом.Уз то, истиче се већ поменута цитатност. Барнс цитира и уметничке и неуметничке текстове; користи делове Флоберове преписке, као и делове из романа Мадам Бовари, Сентиментално васпитање иСаламбо. Цитира тако што туђе речи покушава да на најприроднији начин прилагоди својима. Интертекстуалност се огледа и у помињању писаца или алузијама на њих и њихова дела. Ту су укључени Орвел, Дикенс,Вајлд, Дима, Волтер, теоретичари попут Дериде, Сартра и осталих. Остварен је дијалог између његовог и других дела. Барнс је у Флоберовом папагају направио колаж од својих речи и речи других аутора. Он води интертекстуални разговорса различитим стиловима писања, користи хипертекстуалне односе између текста извора и текста циља, трансформише паратекстове без додатних коментара путем пародије, али их и употпуњује критичким коментарима.

Књигу можемо препоручити сваком ко жели да се ухвати у коштац с схватањем истине и иако се чини као велики залогај, добро је и битно штиво и за тумаче писане речи и за књижевне ентузијасте.

Поделите пост