Piše: Suzana Kovačević
Kada pišeš biografiju prijatelja, moraš je pisati kao da se svetiš u njegovo ime.
–Flober, u pismo Ernestu Fejdou 1872. godine
Objavljivanjem romana Floberov papagaj (Flaubert’s Parrot; 1984, Jonathan Cape), Džulijan Barns (Julian Barnes) zauzima značajno mesto u debati između postmodernizma i modernizma, između poststrukturalističkih teorija i tradicionalnih realističkih teorija jezika, priklonivši se prvima. Ovaj roman se usredsređuje na nedokučivost prošlosti, na borbu protiv totalizujućih predstava Istine i Istorije. Neraskidiva veza istine i fikcije nastaje kao rezultat potrage za prošlošću i pokušaja spoznaje drugosti i samog sebe. Zato u ovom romanu istražni diskurs dobija važnu ulogu. Glavni lik ovog romana je Džefri Brajtvajt – doktor, zubar koji pokušava da otkrije smisao bivstvovanja u savremenom svetu.
Pripovedanje u romanu zauzima masku istrage pisanih i usmenih tragova o sudbini jednog predmeta iz života znamenitog francuskog devetnaestovekovnog pisca Gistava Flobera. Pošto sadrži u sebi postmodernističku bojazan za zablude koje nameće tradicionalni istorijski diskurs, Floberov papagaj se može smatrati istorijskom metafikcijom. Fokus je u romanu stavljen na kontradiktorni odnos između fikcije i Istorije. Barns u roman uvodi istorijske ličnosti poput pomenutog Gistava Flobera, potom pesnikinje Lujze Kole, autora Maksima di Kana i književnice Žorž Sand, ali samo da bi ispitao razliku između fikcije i realnosti, da bi pokazao neodređenost i labilnost istorijskog znanja. Otežava i Brajtvajt ovo poverenje u sposobnosti dokumentacije da otkrije istinu o prošlosti.
Roman se opire žanrovskom određenju; Barns je u njega utkao fikciju, biografiju, književnu kritiku, intimni dnevnik, detektivsku priču, čak i uputstvo za polaganje ispita i svojevrsnu verziju rečnika. Život Barnsovog pripovedača se uspravlja pred čitaocem izvan svake vremenske dimenzije: prošlost prodire u sadašnjost, napuštaju se hronološki način pripovedanja, vremenska linearnost i narativna zatvorenost. Umesto toga imamo digresije, skakanje s teme na temu i različite različite naratore. Barns je uspeo da stvori svojevrsno hibridno delo u kojem se ogleda heterogenost žanrova.
Okosnica romana je dakle neka vrsta „detektivske“ priče, ali zbog inverzije žanra detektivskog romana možemo ga nazvati i antidetektivskim romanom. Pravog zločina nema, ali se preuzima sižejni obrazac krimi priče: na početku imamo zagonetku, zatim rekonstrukciju događaja iz prošlosti i nastojanje da se zagonetka odgonetne. Ali, u ovom romanu rasplitanje predstavlja novo zaplitanje inove zagonetke, zbog čega se čitaoci suočavaju sa nemogućnošću dolaska do rešenja.
Već u prvom poglavlju kreće potraga za papagajem sa radnog stoga Gistava Flobera, onim koji je poslužio kao model za pticu iz piščeve pripovetke „Jednostavno srce“ („Un cœur simple“, 1877). Slučaj prepariranog papagaja zaključak dobija (odnosno ne dobija) tek u poslednjem poglavlju. Čini se da pripovedač zaboravlja na potragu za ptičjim modelom i da u ostalim poglavljima traga za jedinom pravom istinom. Na širem planu imamo potragu za jedinom istinitom verzijom prošlosti, a na ličnom pokušaj da se razume i prihvati samoubistvo žene, kao i pokušaj prihvatanja usamljenosti. Floberov papagaj postaje neuhvatljiv simbol istine. Brajtvajt u muzeju u Ruanu ugleda prvog papagaja te pomišlja kako je uspostavio blisku vezu sa piscem i kako je uspeo da uhvati prošlost. Papagaj je naizgled simbol objektivne prošlosti – ali se ta vizija razara na kraju romana.
U romanu se prepliću problemi potrage za istinom, pitanja u vezi sa samom prirodom istine, načinima na koje stižemo do nje, problem spoznaje drugoga i metonimijske identifikacije. Brajtvajt pokušava da razume svog omiljenog pisca, ali i sopstvenu ženu – ako nađe pravog papagaja, moći će sa razume Floberov život i umetnost. Prošlost vidi kao „prase premazano mašću koje se ne može uhvatiti“. Pripovedač se stoga kreće kroz intertekstualni lavirint spisa i pokušava da sklopi priču o Floberu, citira razne romane, pisma. Formira se horizont očekivanja, da bi se konekcije žanra i stila rasformirale korak po korak.
Što se hronologije tiče, prva dva dela ovog poglavlja prate uredan sled događaja, a treći predstavlja isečke iz Floberove prepiske u kojima se razmatrajuknjiževnost, život, umetnost. Prva biografija je manje-više standardna: prikazani su objektivni događaji i činjenice. Druga, iako deluje objektivno,nije klasična biografija. U njoj su prikazane i krize u životu i poseduje negativan ton. Poslednja nam daje uvid u Floberov unutrašnji život i predstavlja subjektivni prikaz piščevog života. Barns na taj način ukazuje na ispraznost svake biografske rekonstrukcije života, odnosno koliko je nemoguće u potpunosti uloviti nečiji život i prošlost. Tri biografije nam pokazuju kako od istih činjenica mogu nastati različite priče: sve zavisi od perspektive biografa, jer svaka verzija događaja je opterećena subjektivnošću onoga ko pripoveda.
Uz to, imamo i pisma Džulijen Herbert, guvernante za koju se verovalo da je bila Floberova verenica. Zapravo, još jednom, pred nama je nedostatak istih – pisma izmiču Brajtvajtu, ali ipak saznajemo da je u njima pisalo „reci im ono što žele da čuju“. Perspektiva onoga koji govori dolazi do potpunog izražaja u poglavlju „Verzija Lujze Kole“. Barns je želeo da se čuje glas žena, da je izjednači, uvrsti u istoriju; na osnovu prepiske saznajemo višeo njihovom odnosu, ali pošto njenih pisama nema, dostupna je samo Floberova verzija. Barns nam je dao i njenu repliku, dve priče koje se sučeljavaju. Menja se mišljenje kada pročitamo njenu verziju događaja. Ona je bila njegova žrtva; njegovog sadizma, egoizma i oholosti. Ipak, ovo možemo posmatrati kao treću priču. Barnsova priča nije ni Floberova ni Lujzina, već fikcija pisca, i opet je dokaz neuhvatljivosti prošlosti.
Floberov život postaje zamena za preživljenu traumu pripovedača romana. On mora da pripoveda jer je to jedina zamena za život. U romanu imamo tri priče: o Floberu, Elen i onu „najmanje bitnu“, kako kaže pripovedač, o njemu samom. Njemu je teško da priča o njoj. Ako nađe papagaja, otkriće istinu o Floberu, ako njega razume, razumeće i njegovu umetnost, a tako će razumeti i svoj bračni život, ženu, sebe i smisao svog života.
Roman je u celini samo deo samospoznaje, jedna nezavršena biografija koja se smešta u okvir fragmentirane biografije Gistava Flobera. Flober je samo maska za pravu priču, priču o Elen. Kada pripovedač govori o ženi takođe mora da nagađa o njoj, jer mu nije sve poznato: mora da beletrizuje, nema reči kojima bi mogao da ispriča priču,da predstavi njen i poznat i tajni život, neverstvo i samoubistvo. Ljubav je opisana kao plurarna, i ona zavisi od perspektive posmatrača. Reči su nedovoljne, a značenja neodređena.
Kroz roman osetimo i Barnsa, koji parodira književne kritičare, koji se ruga kritičarskom cepidlačenju; naročito u jednom u pasusu u kojem se ne zna da li su oči Eme Bovari bile crne, smeđe ili plave. Uz to, on sam vodi dvostruki život kao pisac mejnstrim književnosti i, s druge strane, kao ozbiljan teoretičar i pisac – kada bismo govorili o njegovoj biografiji, mogli bismo ih izvući dve. Shvatamo da sami sebe ne možemo opisati, čak ni kada se gledamo u ogledalu. Nemogućnost konačne spoznaje se stalno nameće u Floberovom papoagaju. To vidimo i u jednom opisu mreže, gde ona može da se opišena dva različita načina: u zavisnosti od tačke gledišta, mreža predstavlja ukrštene niti, ali i zbrku rupa povezanih nitima.
U poslednjem poglavlju, napokon saznajemo da je Gistav Flober svog papagaja izabrao među mnogobrojnim prepariranim papagajima koji se sada nalaze u dva muzeja, a birani su nasumice, po subjektivnom osećaju, uz knjigu kao dokaz verodostojnosti izgleda. Opis papagaja je jedini dokaz o njegovom postojanju. Na kraju, nameće se zaključak da nijedan od ova dva papagaja ne mora biti pravi, i Brajtvajt je zadovoljan i nezadovoljan. Od samog početka je bio spreman na neuspeh, spreman je na nemogućnost nalaženja rešenja.
Jedna jedina objektivna istina nije moguća jer nije zapisana, a i ne bi mogla biti zapisana jer je svaki pokušaj da se istina uhvati u mrežu objektivnog teksta opterećen subjektivnošću onoga koji zapisuje. Istine nema, svako ima svoju istinu koja se prepliće sa istinom drugog, svaka je subjektivna i delom fiktivna.
Najizraženija tehnika koju Barns koristi u Floberovom papagaju je intertekstualnost, koja se ogleda u mnoštvu aluzija i citata i graniči se sa plagijarizmom.Uz to, ističe se već pomenuta citatnost. Barns citira i umetničke i neumetničke tekstove; koristi delove Floberove prepiske, kao i delove iz romana Madam Bovari, Sentimentalno vaspitanje iSalambo. Citira tako što tuđe reči pokušava da na najprirodniji način prilagodi svojima. Intertekstualnost se ogleda i u pominjanju pisaca ili aluzijama na njih i njihova dela. Tu su uključeni Orvel, Dikens,Vajld, Dima, Volter, teoretičari poput Deride, Sartra i ostalih. Ostvaren je dijalog između njegovog i drugih dela. Barns je u Floberovom papagaju napravio kolaž od svojih reči i reči drugih autora. On vodi intertekstualni razgovorsa različitim stilovima pisanja, koristi hipertekstualne odnose između teksta izvora i teksta cilja, transformiše paratekstove bez dodatnih komentara putem parodije, ali ih i upotpunjuje kritičkim komentarima.
Knjigu možemo preporučiti svakom ko želi da se uhvati u koštac s shvatanjem istine i iako se čini kao veliki zalogaj, dobro je i bitno štivo i za tumače pisane reči i za književne entuzijaste.
