Piše: Sofija Mijatov
Mada neki ne mogu da olabave svoje lance, ipak mogu da oslobode svoje prijatelje.
Moraš biti spreman da spališ sebe u sopstveom plamenu: kako da postaneš nov, ako prvo nisi postao pepeo!“
Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra
Irvin D. Jalom, autor romana, je američki psihijatar jevrejskog porekla. Takođe, Jalom je psihoterapeut okrenut egzistencijalističkim pravcima u psihologiji (sa impozantnim filozofskim znanjem), kao i jedan od vodećih savremenih stučnjaka u polju grupne terapije. Smatram da ovi podaci nisu ni u kom slučaju nisu suvišni jer će Jalom kroz roman, između ostalog, pokazati kako dobro vlada poljima u kojima je stručan i uspešno i suptilno prevodi psihoanalizu i filozofiju na teren lepe književnosti.
Pre svega, roman Kada je Niče plakao (When Nietzsche Wept, 1992) je pitko delo. Korišćen je vokabular dostupan svakom, bez ikakvih stučnih termina koje bi Jalomova kompetencija mogla da iznese. Štaviše, stručno oko može zapaziti pojmove koji su u psihoanalizi usko definisani strogim terminima, kako ih Jalom opisno objašnjava bez traga profesionalnog snobizma. Roman počinje in medias res i imamo utisak da smo prosto ubačeni u životni tok doktora Jozefa Brojera. Ono što ovo delo čini van svake granice zanimljivim za čitanje i kasniju meditaciju nad njim je bogatsvo stvarnim istorijskim ličnostima, prožetost filozofskim mislima, psihoanalitičkim teorijama, porukama i pozivima da zatvorite knjigu u toku čitanja i promislite o tome šta je napisano.
Najpre, roman obiluje ljudskim veličinama. Kada uđete u radnju romana imate utisak kao da se kročili na vrh Olimpa, među oblake, u ono bogovsko prebivalište o kome svi pričaju,a niko ga nije posetio. Odjednom, priče da se Bog obraćao samo onim dalekim ljudima u prošlosti, a sada se ne obraća nama ( možda jer ga je Niče ubio), padaju u vodu, i vi se nalazite okruženi najvećim umovima devetnaestog veka. Kako gutate stranicu za stranicom pojavljuju se novi likovi, a vaša radoznalost rapidno raste i pitate se: „Da li je moguće da su svi ovi veliki umovi ne neki način povezani?“.
Pa, nisu svi. Bar nisu svi sa svima. Prvi od naša dva glavna junaka, romantizovan ali istorijski vrlo realan, je doktor Jozef Brojer. Naime, u stvarnosti, o Brojeru se ne zna mnogo. Njegov doprinos medicini je ogroman, međutim, ono po čemu ga svet zapravo pamti je saradnja sa Sigmundom Frojdom na osnivanju psihoanalize (premda oni toga u tom trenutku nisu bili svesni). Polemiše se da li je zapravo Brojer, a ne Frojd, osnivač psihoanalize kakvu mi danas poznajemo, stvorivši metod „lečenja razgovorom“ na kojem se psihoanalitička terapija zasniva. Ono što je izvesno jeste da je on bio Frojdov mentor dok je ovaj pohađao medicinu, a smatra se da je njihovo prijateljstvo bilo jednako i na privatnom planu. Vredno je pomena i da je je Brojer, kao i Frojd, bio Jevrej, i da se kroz roman na nekoliko mesta spominje zloslutno jačanje antisemitizma u Evropi.
Slučaj Ane O., koja je jedan od stožera romana, jeste realan slučaj koji je opisan u zajedničkoj knjizi Borjera i Frojda Studije o histeriji. Takođe, Ana O. Zapravo je pseudonim stvarne ličnosti Berte Papenhajm, vrlo značajne feministikinje koja je uticala na razvitak socijalnog rada.
Naravno, roman ove tematike i i smešten u ovakvo vrme ne bi mogao biti realizovan bez Sigmunda Frojda. Najkontraverznija ličnost devetnaestog i dvadesetog veka (najčešće ako je izvučen iz konteksta), veliki autoritet i simbol nauke koja je promenila čitavo čovečanstvo, ovde je prikazan kao vrlo mlad, nesiguran doktor, koji u svojim mislima tek naslućuje buduće osnove psihoanalize. Zanimljivo je posmatrati tako veliku ličnost u vremenu kada se ona tek formira, kada je često čak i potcenjena zbog zauvek prezrene inovativnosti ili mladosti. Možda se neki od nas mogu poistovetiti sa mladim Frojdom iz romana i njegovom teškom borbom za sticanje naučnog autoriteta.
Lu Salome je vodeći ženski lik romana, odnosno pokretač cele priče, a u isto vreme faktor za koji je potrebno da bude ukinut. Lu (kasnije Adreas) Salome je takođe stvarna istorijska ličnost, Ruskinja poreklom, Jevrejka i suštinska feministiknja koja se u ono vreme izborila za svoje mesto na naučnom nebu. Smatra se da je bila fatalna žena, oštećenog psiho-fizičkog zdravlja, kobna za mnoge muškarce vremena u kojem je živela. Lu Salome je takođe bila psihoanalitičarka, Frojdova učenica i prijateljica. Ona je bila u vezi sa filozofom Polom Reom, Ničeovim prijateljem ali i sa pesnikom Rajnerom Marijom Rilkeom, premda niko od njih nije bio njen muž već izvesni Karl Fridrih Andreas sa kojim ipak brak nije konzumirala. Lu Andreas Salome i njen odnos sa muškarcima sa kojima je bila u kontaktu simbolično najbolje opisuje kontraverzna fotografija na kojoj su Pol Re i Niče upregnuti u kola u kojima sedi ona, a u ruci drži bič. Sa junacima koji direktno utiču na priču su povezana indirektno i druga velika imena poput Riharda Vagnera, Brentana, Hajdegera, Šopenhauera…
I na kraju, ciklično zatvramo krug velikih ličnosti našim drugim glavnim junakom – Fridrihom Ničeom. Koliko je potrebno dodatno predstavljati Ničea? Izvesno je da je on, u stvarnom životu, bio zaista povezan sa Lu Salome, premda nije jasno tačno na koji način ( između ostalog i zbog njegovog shvatanja života) ali je prosio dva puta i oba puta je bio odbijen. Ono što je posebno zanimljivo u Ničeovom životu je njegov odnos sa hrišćanstvom. Naime, poznata nam je njegova antireligiozna filozofija („Bog je mrtav!“) ali koliko je poznato je da Niče zapravio iz hrišćanske porodice, da je njegov otac bio pastor, a i sam Niče odličan poznavalac Biblije. Sa osamanest godina se upoznaje sa filozofijom Artura Šopenahuera i napušta okrilje religije kako bi se uzdigao iznad sebe i postao nad-čovek. Da li je slučajnost, ili ne, deset godina kasnije, u njegovoj trideset i osmoj godini upoznaje Lu Salome, tačnije 1882. (što je i godina radnje u romanu) kada se smatra da je bilo u nastajanju njegovo kapitalno delo Tako je govorio Zaratustra.
... Upoznao sam je u aprilu, pre skoro tačno devet meseci i sada osećam kako veliko delo oživljava. Moj sin, Zaratustra, meškolji se pred rođenje. Možda je ona pre devet meseci posejala seme Zaratustre u moj um. Možda je to njena sudbina – da oplodi umove velikim knjigama.
Ovako je Jalom izmaštao Ničeov monolog o Lu Salome. Ipak, pored ovog plodnog susreta Ničea i Lu Salome, radnja romana se odvija na negativnom aspektu istog odnosa koji u Ničeu stvara očaj i koji Jozef Brojer dobija zadatak da izleči, s početka ne znajući ni sam kako.
U „romanu o opsesiji“, kako još možemo percipirati roman Kada je Niče plakao, susrećemo dva opsednuta čoveka i upuštamo se sa njima u avanturu razrešenja njihovih unutrašnjih konflikata. Kroz interakciju Brojera i Ničea, koja se u stvarnosti nikada nije dogodila već ju je, na osnovu nekih realnih mogućnosti Jalom izmislio, ispoljavaju se granitne rečenice Ničeove filozofije kao i psihoanalitičke teorije i metode koje izviru iz Jozefa Brojera, a iza kojih ustvari verovatno stoji i sam Jalom, pored svih značajnih psihoanalitičara i filozofa koji su na njega uticali.
Velika vrednost romana leži u mogućnosti poistovećivanja sa brigama i opsesijama ova dva značajna čoveka. Jalom je obojicu uspešno prikazao kao ljude od krvi i mesa, sa svojim slabostima i vrlinama, sa strahovima i teretom predaka koje nose na svojim leđima, kao i svi mi, obični smrtnici. Jalom kroz roman postavlja pitanja egzistencijalnog straha, straha od starenja, dužnosti, izvitoperene ljubavi odnosno opsesije, iluzije, usamljenosti, principa, nasleđa, sudbine, kao i pozive da se bude bolji čovek. Svako od nas u sebi nosi bar po jedno pitanje na koje bi odgovor mogao da pronađe u Jalomovom romanu na vrlo jednostavan način ili da se barem uputi na put rešavanja istog. Jalom je autor koji će vas na nežan način, poput psihoterapeuta, susresti sa vašim pitanjima i možda vas nagnati da se nad nekim zamislite i zaplačete. A ukoliko vas zanima nad kojim pitanjem se Fridrih Niče, jedan od najhladnijih filozofa zaplakao, toplo vam preporučujem da pročitate ovaj roman.
